Зашто би требало да читате руску књижевност – размишљања наших читалаца

Недавно смо објавили чланак са провокативним насловом: „5 разлога зашто не би требало да читате руску књижевност“. У њему смо контроверзно сугерисали да су класични руски романи досадни, са превише описа, дуги и одвојени од савременог света. Непотребно је рећи да је наш став о вредности руске књижевности сасвим супротан!

Наши читаоци су на нашем Телеграм каналу страсно бранили Толстоја и Достојевског. Њихови снажни одговори, испуњени личним увидима и уважавањем, истакли су праву вредност руске књижевности. Испод је сажетак њихових убедљивих аргумената.

1. Живот се огледа у књижевност

Кадар из филма „Идиот“, Иван Пирјев/Мосфильм, 1958.

Оливијана Пандан Николај преноси своје искуство читања „Идиота“ и „Браће Карамазови“ Достојевског. 

 „Оба романа сам сматрала депресивним, што је имало огроман утицај на мене, посебно на мој свакодневни живот. Али, могу да се носим са тим. Живот је живот. Било је успона и падова“, пише она. 

2. Самоспознаја кроз патњу

Кадар из филма „Ана Карењина“, Александар Зархи/Мосфильм, 1967.

Шиаолонгну цитира популарни мем: „У руској књижевности лик, аутор, а понекад и читалац, пате. Када сва тројица пате, то постаје ремек-дело.“ 

Осим хумора, Шиалонгну елоквентно изражава како ова дела нуде дубок увид у људску психу и искуство, подстичући акцију против неправде и инспиришући моралне изборе. 

Једна уобичајена тема у руској књижевности је приказивање ликова у неизбежним ситуацијама, примећује он. Ликови попут Оњегина и Раскољникова често се осећају отуђено и супериорно, али, на крају крајева, не могу да промене своје околности. Ова литература често приказује трагичне љубавне приче, попут оних Ане Карењине и Алексеја Вронског, које ретко имају срећан крај.

3. Неуважавање ове литературе је друштвени губитак

Кадар из филма „Евгеније Оњегин“, Роман Тихомиров/Ленфильм, 1958.

 „Ако не знамо да је ценимо, на губитку смо“, тврди Лиза Мачијевски. Она напомиње да многима данас можда недостаје ментални капацитет за тако дубоко емоционално и психолошко истраживање.

4. Помаже да продубимо наше животе

Кадар из филма „Злочин и казна“, Лав Кулиџанов/Киностудия им. М.Горького, 1969.

Питер Бирн, који поново чита „Злочин и казну“ после више од 50 година, и даље овај роман сматра упечатљивим као и пре. 

„Он је просто величанствен. Живимо тако површне животе, многи од нас. Важно је слушати гласове који продиру у психу и откривају слојеве људског сензибилитета који нас обогаћују, проширују, изазивају и можда испуњавају“, каже Питер. 

Он сматра да таква књижевност открива универзалне људске истине које превазилазе културне и временске границе.

5. Нуди поглед у прошлост

Кадар из филма „Браћа Карамазови“, Иван Пирјев/Мосфильм, 1968.

Ернест Томић, пак, истиче да је класика, генерално гледано, ванвременска. Да, у њој постоје елементи који можда више не одражавају данашње вредности, али служе и као прозори у прошлост, нудећи увид у мисли и осећања људи из другог доба. Ова дела се још увек могу ценити из много разлога, не само зато што су често добро написана и причају убедљиве приче. 

„Постоје приче у Библији, на пример, које су шокантне. Да ли би стога требало да избришемо, променимо или цензуришемо те пасусе да би били у складу са тренутним вредностима? Мислим да би то била велика грешка“, пише Ернест.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!