Сиже
Угледни хирург професор Филип Преображенски живи у огромном стану у Москви. У стану има кабинет у којем обавља експерименталне операције. Већ је веома успешан у процедурама подмлађивања, али жели да оде даље од тога.
Једног дана одлучује да изврши трансплантацију људске хипофизе и тестиса и усади их псу луталици. Операција је више него успешна, јер пас почиње физички да личи на човека...
Владимир Бортко/Ленфильм, 1988
Средином двадесетих година бољшевици су однедавно на власти и совјетски систем се уводи у свим сегментима живота. Професор је под притиском, јер живи у стану који је за њега превелик, па власти инсистирају да у свој стан прими још неколико пролетера. Професор се буни и не може то да прихвати. Не може да замисли да изводи операције, руча и спава у истој соби.
У међувремену гласине о успешној операцији се шире и људи посећују кућу Преображенског како би видели пса који се претвара у човека.
Иронично је да, мада је његов креатор против совјетског поретка, некадашњи пас потпада под утицај власти. Пас који се некада звао Шарик узима документе и постаје Полиграф Шариков.
Владимир Бортко/Ленфильм, 1988
Иако изгледа као човек, његово понашање је далеко од људског. Више подсећа на животињу или, боље речено, на хуљу. Шариков малтретира професорове спремачице, краде му новац и на крају потказује професора властима. А све то чини узвикујући политичке пароле.
Преображенски то више не може да поднесе и одлучује да поново обави операцију уклањајући из Шарикова људске органе. Овоме се полако враћа псећи изглед и псећи карактер.
О чему говори књига?
Прича садржи елементе научне фантастике, политичке и друштвене сатире и медицинског хумора. Аутор је и сам био лекар, па су његова рана дела углавном посвећена медицинским питањима (као „Белешке младог лекара“).
Професор Преображенски је реалан прототип имао у Булгаковљевом ујаку професору Николају Покровском. Он је Булгакова инспирисао да постане лекар, поседовао је многе особине које карактеришу његов књижевни алтер его, а његов стан изгледао је исто онако као стан описан у новели.
Владимир Бортко/Ленфильм, 1988
Осим интригантног заплета са елементима фантастике и научне фантастике, врло ретким у оно доба, „Псеће срце“ је оштра сатира совјетског политичког и друштвеног живота. Показује огромне супротности између старе интелигенције и новог пролетаријата, који је нагло добио сву моћ (понекад са мало образовања, али понављајући политичке слогане које су научили).
Владимир Бортко/Ленфильм, 1988
Реченице критике професора Преображенског на рачун бољшевика и њихових нових правила постале су афоризми које Руси радо цитирају до данашњих дана. Ово су неке од најкарактеристичнијих:
„И, немојте, на дај Боже, пре ручка читати совјетске новине“.
„Зашто је тепих уклоњен са улазног степеништа? Да ли је Карл Маркс забранио да се на степеницама држи тепих?“
„Ако ја при уласку у тоалет, почнем, опростите на изразу, да мокрим поред WC шоље, а нека Зина и Дарја Петровна учине то исто, у тоалету ће наступити пропаст. Самим тим, пропаст није у клозету, него у главама људи!...“
Бурна прича о објављивању
„Псеће срце“ је написано 1925. године, али ниједан књижевни часопис нити издавачка кућа нису хтели да објаве новелу. „То је злонамерни памфлет о савремености и не може се штампати“, реаговала је цензура.
Владимир Бортко/Ленфильм, 1988
Међутим, рукопис новеле је циркулисао путем „самиздата“. Људи су штампали сопствене копије које су кружиле из руке у руку. Тако је шездесетих година једна копија (са много грешака) стигла на Запад и тамо објављена.
У СССР-у дело је први пут објављено у време пересторјке и епохе „гласности“. Часопис „Знамја“ објавио је новелу 1987. године. Тако је коначно стигла да бројних читалаца и постала права сензација. Људи се сећају како су, читајући је у једном даху, били одушевљени (многи су по први пут тада читали такву совјетску сатиру).
Веома брзо, већ 1988. године, књига је екранизована. Филм у режији Владимира Бортка и даље се сматра за један од најбољих совјетских филмова и једну од најбољих филмских адаптација ове новеле.