Коме је припадао бизнис у СССР-у?

Russia Beyond (Photo: Sputnik; Б. Колесников/Sputnik; Николај Никитин/Tass)
Како је земља која презире приватну својину и приватно предузетништво могла да обезбеди све што је потребно милионима људи? Да ли је истина да у СССР-у није постојао приватан бизнис? И ко се онда налазио за бројним тезгама у малим продавницама, радионицама и другим ситним предузећима? Сазнајте како је опстајало предузетништво у комунистичком уређењу.

У Русији је увек било трговаца: у градовима су их звали продавци, у селима „корпари“, јер су своју робу разносили и продавали „из корпе“. Револуција 1917. године је на извесно време обуставила приватну трговину. Бољшевици су прогласили да су предузетници свих фела остаци буржоаског система, против којег су се жестоко борили. Међутим, ова забрана није дуго трајала.

Да ли сте у СССР-у могли да поседујете приватан бизнис?

Популаран мит о томе да је приватна трговина под комунистима била потпуно забрањена само је делимично тачан. Ако, пак, говоримо о свих 69 година совјетске историје, испоставља се да су чак и за време бољшевика предузетници имали своје „златно доба“. А оно је наступило убрзо након успостављања комунистичког система власти.

Измучена револуцијама и грађанским ратом Совјетска Русија се суочила са индустријском кризом, глађу, незапосленошћу и криминалом. Одлучено је да се земља дигне из пепела путем реформи, такозване Нове економске политике (НЕП). Она не само што је дозвољавала приватан бизнис, него је за њега предвиђала пореске олакшице и различите погодности. Власти су привремено морале да забораве на идеолошке противречности како би брзо обновиле привреду и спречиле да се народ подигне против њих. 

На пример, житарице које би му преостале после плаћања пореза сељак је сада могао да прода. Што је био снажан подстицај за развој производње.

Декрет о комплетној национализацији индустрије такође је укинут. Приватник је могао да поседује мала предузећа, да привлачи страни капитал, изнајмљује велика предузећа од државе или држави издаје сопствене објекте. Предузетник је укупно могао да запосли до 100 радника. Уместо плаћања у натури радници су поново добијали новац. Ради тога бољшевици су чак обновили банкарски систем. Пракса неновчане размене у натури између града и села такође је замењена тржишним односима. Такозвани „непмани“ интензивно су  се бавили препродајом сеоских производа у градовима и индустријских производа у селима.

Осим тога, многе занатлије су се удруживале у удружења која су се називала „артељи“. Они су  били покретачи привреде током дугог низа година.

Шта је био „артељ“?  

Артељ је била скупина појединачних занатлија који су заједничким напорима желели да покрију већи део тржишта. „Артеље су у то доба стварали ентузијасти и они који су осетили мирис новца. А нова власт је подржавала ове подухвате, јер су они земљи обезбеђивали робу и услуге, а такође запошљавали људе који су тешко могли да нађу посао у државним организацијама“, каже истраживач совјетске индустрије Александар Хрисанов.

Имовина артеља коришћена је заједнички. „Ако су, на пример, артељ основали столари, свако је долазио са својом тестером и чекићем. Ако им је била потреба сложена опрема, набављали су је помоћу банкарских кредита. Зарађен новац се делио на заједничком састанку, висина зараде није била ограничена“, објашњава Хрисанов.

За приватнике све се завршило 11. октобра 1931. године указом којим је забрањена приватна трговина. Али овај закон се није односио на артеље.

Ко је управљао бизнисом у СССР-у?  

Крајем двадесетих година земља је прогласила индустријализацију, развој индустријских предузећа. Раст капитала приватника ојачалом совјетском систему већ је наносио више штете него користи. Међутим, артељи су се уклапали у курс социјализма. Држава је одлучила да их узме под своју контролу.

„Сви артељи су морали да ступе у професионалне савезе, предају финансијске извештаје и исплаћују плате према правилнику. Већи колективи су у свом саставу били дужни да организују комсомолску и партијску организацију“, каже Хрисанов. Овим артељима су управљали људи са стране, чиновници из партијско-привредног руководства.

До почетка педесетих година у СССР-у је било 12.660 артеља. Али, за њих не бисмо могли рећи да су представљали приватан бизнис. Држава је утврђивала цене производа и давала им план: какве производе и у којој количини треба да производу. На пример, 1941. године партија је одлучила да производи артеља не треба да буду скупљи од државних за више од 10%. А у ратно време донето је читавих шест одлука о томе колико треба да коштају дрвене кашике које су артељи правили за војску.

Шта се догодило са најуспешнијима?  

Многи артељи су под новим условима затворени, док је најуспешнија занатска удружења совјетска власт претварала у државна предузећа. „Тридесетих и четрдесетих година артељи су остали само тамо где им је држава дозволила да раде“, каже Хрисанов. „Постојале су неке сфере у којима није било исплативо формирање државних организација. На пример, у позориштима су пословали артељи гардеробера. А било је и ситуација када је држава читаве фабрике организовала по угледу на артеље.“

Ови артељи су производили велику количину робе, укључујући технички сложену продукцију. На пример, фабрика „Радист“, која је производила совјетске телевизоре, потекла је од артеља. Или артељ „Примус“, који је производио аутоматске пушке за фронт, 1944. године је прерастао у фабрику, која је затим постала државна. Током рата управо су артељи снабдевали фронт: шили су шињеле, заштитне навлаке за авионе, производили муницију или робу за свакодневну употребу у позадини фронта. Фактички сви они су радили по државној наруџбини, пословали су у сфери услуга и бавили се највећим „грађевинским пројектима комунизма“. Држави су давали 60% профита у виду пореза, а преосталих 40% „реинвестирали“ у проширење производње, награђивање радника или побољшање животних услова.

Када је у СССР-у сваки приватан бизнис забрањен?

Али чак и успешним артељима није било лако. Били су „жртвени јарци“ чиновника из економског блока. Удружења су обично наилазила на критику, било због неуспешне реализације задатка од државе, слабог квалитета или зато што не воде рачуна од државним интересима. Притом је њихов посао стално наилазио на нове препреке.

Ево како је изгледао посао у једном артељу за шивење: „Моја бака је крајем четрдесетих била рачуновођа у једном артељу за шивење и много ми је причала о томе како су морали да се сналазе да би набавили тканину, конац и вуну. Држава је артељима давала дефицитарну робу која би преостала када би сви остали били намирени. Зато је део материјала, често краденог, добављан на црном тржишту. Артељи су долазили до готовине тако што су продавали нерегистровану [оштећену и расходовану] робу на пијацама. Повремено би председници артеља завршавали у затвору због тог 'приватног бизниса'“, присећа се Хрисанов.

На крају је победила тачка гледишта према којој артељи имају на располагању превелик новчани фонд. Године 1960. све преостале организације овог типа (које нису национализоване) забрањене су, изузев оних које су основале особе са инвалидитетом и њихови старатељи. Затим су у земљи  уследили стагнација и дефицит, што је, између осталог, била последица укидања артеља, с обзиром да су ланци производње били уништени. Од тог тренутка у земљи је постојао само један бизнисмен, а то је била држава.

Када је приватан бизнис поново легализован?  

За време перестројке осамдесетих година на улицама су се појавили препродавци: млади су од странаца добијали страну робу (цигарете, беџеве, хемијске оловке, упаљаче, грамофонске плоче, фармерке итд) у замену за совјетску вотку, кавијар и сл. Совјетским грађанима затим су ову робу продавали на дивље, по знатно вишој цени од реалне. Често су препродавци недељно зарађивали више него што су њихови родитељи могли да добију за месец дана на послу. Овај илегални бизнис постао је могућ због одшкирнуте „гвоздене завесе“, мада је ипак био незаконит. 

1986. године уведен је закон, према којем је дозвољено да човек паралелно са државним послом зарађује неком делатношћу у слободно време. Али ова зарада је требало да буде заснована „искључиво на личном раду грађана и њихових породица“. Тако је у земљи постало могуће држање приватних часова и приватно таксирање. Истовремено су приватници и даље третирани као класни непријатељи. Тек од 26. маја 1988. године усвојен је закон који је дозволио приватницима да се баве сваком дозвољеном врстом делатности, укључујући трговину.

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“