Како су Руси и Кинези стицали богатство и варали једни друге у „чајном бизнису“

Почев од 1727. године у Кјахти су се сваке године окупљали руски и кинески трговци на саоницама, кочијама, тројкама и у носиљкама. Прелазили су огромне раздаљине да би склопили уговоре о трговини чајем. Кјахту су тада звали „сибирски Хамбург“ и „пустињска Венеција“. Ту се окретао велики новац.

Руски трговци из специјалног комитета радили су на развоју услова размене, договарали се са кинеским колегама о ценама за текућу сезону и уједно су разгледали туђу и нудили своју робу. Захваљујући инсајдерским информацијама могли су да мењају време испоруке својих производа како би се додатно обогатили.

Роба коју су продавали, односно мењали за чај, допремана је из свих губернија Сибирским магистралним путем који се звао „Велики пут чаја“. Он је водио од Москве до Кјахте. Одатле су трговци чајем пресецали степе у унутрашњости Монголије и стизали у Калган (данас Џангђакоу), велику испоставу на Кинеском зиду која је служила као „капија“ на улазу у Кину.

Према указу императора ПавлаI „О кјахтинској тарифи“ од марта 1800. године сва плаћања су вршена разменом. Робу произведену у Русији трговци су мењали за кинеске чајеве све до 1855. године, када је влада коначно дозволила готовинско плаћање. Трговало се текстилом и кожом, житом, козјим кожама, сафијаном, јухтом, роговима сајга антилопе и манџуријског вапитија. Иначе, код Кинеза је било популарно и високо цењено крзно крзнашица: лисица, видри, воденкртица, хермелина, арктичких лисица, рисова, па чак и мачака.

Сва роба у Кјахти се разликовала по начину испоруке, року чувања и времену испоруке. Тако је, на пример, у новембру стизало крзно са Јакутског сајма, а московска кожа и тканине допремане су у првим месецима нове године.

Трговање у Кјахти донекле је подсећало на тржиште акција на модерним берзама. Очекујући раст цена, Кјахтински „бикови“ су улагали новац у чај или крзно, купујући робу унапред, а на врхунцу потражње су ту исту робу продавали. „Медведи“ су радили супротно – дејствовали су кад цене почну да падају и намерно нису подстицали потражњу, чекајући повољније услове.

Једном су на „медвеђем“ тржишту браћа Шестови остварили огроман профит. Кинези су 1841. године у Кјахту допремили крупну пошиљку чаја у са великим закашњењем због непроходних планинских путева. Стога им је било дозвољено да продају само првокласни чај од већ познатих добављача, како се не би губило време на проверу јефтиног чаја (јер је било и фалсификовања). За разлику од трговаца средње руке који су се двоумили да ли да купе скупу робу, Шестови су били упућени у ситуацију и успели су да откупе значајну количину, тако да су у конкретној ситуацији постали монополисти.

Када је претила опасност од превелике понуде чаја у земљи руски трговци су, напротив, обустављали куповину, плашећи се пада цена на тржишту и у Москви. Због тога су одлагали испоруку своје робе, без чега је било немогуће извршити трансакције.

Међутим, и одлагање је морало да има неку меру. Крзно је требало продати у јесен или почетком зиме, јер су коже стајањем губиле привлачност, а њихова потражња у Кини је опадала доласком топле сезоне. И требало је имати у виду да је логистика унутар Русије на пролеће постајала све скупља. Зими је превоз робе на домаће сајмове коштао упола мање, а доласком пролећа путеви су постајали блатњави, реке су се изливале из корита и веће су биле шансе да се роба оштети, а уз то су и цене за ангажовање кочијаша биле високе и није било довољно сточне хране.

Кинески трговци чајем су такође стизали у Кјахту доста раније. Али не само због жеље да што пре обаве размену робе. Они су били и дужни да тако поступају у складу са тајном инструкцијом о трговачкој завери. Руси су ту инструкцију звали „кинески преварантски типик“.

Према „Лифанјуановим инструкцијама, које је усвојила Комора за вазалне територије“, житељи Кине су по доласку у Кјахту имали задатак да дознају какве потребе за робом имају Руси и која је продајна цена, те да изазову вештачко повећање цена.

Главни напитак

Приходи чајног предузећа више нису зависили од уносне међнародне трговине, него од високих цена унутар империје. Цена чаја за обичне купце била је три до десет пута већа од набавне.

И поред тога, продаја чаја у Руској империји није слабила, судећи по подацима из дисертације доктора историјских наука Ивана Соколова, мада се у Русији за овај напитак од почетка говорило да је „празан“ и тешко је било замислити да ће постати популарнији од кваса.

Михаил Салтиков-Шчедрин је у „Губернијским цртама“ написао:

– Па ево, рекло би се да је чај празан напитак! – примети добродушно Иван Онуфрич. – А само нека нам Кинези заврну славину, из тога може да испадне повелика гужва.

Далеке 1638. године је монголском Алтан-кану послат „изасланик, бољарски син Василиј Старков, који је по повратку у Москву први пут донео у Русију чај, између осталих поклона за цара Михаила Фјодоровича“. Тај детаљ се наводи у „Хронолошком списку најважнијих података из историје Сибира“, издатом крајем 20. века у Иркутску. Изасланик је видео да се чај пије на дворским церемонијама, али је ипак сматрао да је то неупотребљива роба. Чај се, међутим, допао цару и његовом најближем окружењу, а следећи владар Алексеј Михајлович се чак и лечио чајем. Крајем 17. века се чај продавао и на тезгама.

Средином 19. века је чај постао најважнији артикал у руском увозу. Пема запажању службеника Министарства спољних послова Николаја Љубимова, „чај је потиснуо све остале кинеске извозне артикле“, укључујући и мануфактуру. „Свилене тканине су нестале, тканина са додатком памука је такође скоро на измаку, остао је само чај, чај и чај“, написао је велики руски реформатор Михаил Сперански. Он се веома старао око пружања подршке кјахтинској трговини и обезбеђивања олакшица за руске трговце, тако да је пратио ситуацију на тржишту.

Обим продаје је растао из године у годину. Карл Маркс на насловној страни листа „New York Daily Tribune“ 1857. године са дозом чуђења констатује: „Просечан обим продаје чаја у Кјахти раније није прелазио 100.000 кутија годишње, а 1852. године је већ изашао на 1.750.000 кутија, док је укупна вредност робе износила 15.000.000 америчких долара“.

Препродаја чаја

Трговци су веома ретко сами откупљивали чај. Тај посао су поверавали посредницима који су живели у Кјахти. Ти људи су на кредит или за новац свог патрона откупљивали велике количине робе у европском делу Русије, транспортовали је у Кјахту и трампили за кинески чај, а затим су чај допремали копненим путем на руске вашаре, или преко Сибира у Европу. После обављеног посла су враћали позајмљени новац повериоцима и раскусуравали се са трговцима.

Руски етнограф и економиста Павел Небољсин је истакао: „...опуномоћеник је могао да проћерда газдин кредит или да дигне цену и сам на томе заради, али од њега нико није тражио ни вођење књига, нити било какве белешке, њему се по сваком питању веровало на реч“. Често се дешавало да посредници узму мито од Кинеза и робу руских трговаца продају будзашто, или је уопште не продају. Али чајни магнати нису много марили за губитке које су опуномоћеници правили у њиховом буџету, и то из два разлога.

Први је био тај што је потражња за чајем све време била у порасту, тако да је зарада покривала и проценте за посредника, и неповољну трампу и трошкове логистике, па чак и богате гозбе попут оних које су приређивали препродавци кјахтинске робе на Макарјевском вашару у Нижњем Новгороду: „...кјахтински трговци и московски чајни и други чувари складишта који не знају шта је то малопродаја спадају у вишу аристократију Макарјевског вашара и ручају искључиво око 5-6 сати у престижној крчми код Никите, где се окупљају сви странци (већином Немци и Петербуржани) и обедују искључиво уз шампањац и тартуфе...“

А друго, путовање у Кјахту у оба правца било је пуно опасности, тако да су релативно мали губици за трговца били бољи од погибије. На путу су их могли напасти разбојници или своји сопствени компањони. Тако је, на пример, 1802. године, пролазећи кроз Томску губернију, „опуномоћеник“ тупом страном сечива од секире убио свог послодавца и његовог кочијаша са циљем да се обогати, а онда је покушао да припише убиство разбојницима.

Од 1862. године се чај у Русију увози и морем, јер су Кинези открили морске луке и Суецки канал. Поред тога, било је далеко уносније допремати робу преко Одесе, избегавајући Азију. Обим трампе робе за чај у Кјахти је тада преполовљен. Царина је пребачена у Иркутск. Кјахту су почели да напуштају чиновници и трговци.

Препродавци чаја су из Кјахте отишли у друге градове да се у њима настане и развију посао, па су тако по целој Русији проширили навику испијања чаја. Од тога доба љубав према чају у руским срцима није спласнула. И данас она још увек тиња у свакој руској породици.