Како су совјетски лингвисти стварали писмо за аутохтоне народе Крајњег Севера

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

На Крајњем северу Русије живи више од 40 малих аутохтоних народа. На огромним пространствима у различитим деловима земље може се чути невероватна разноликост језика који не личе једни на друге. И већина њих пре једног столећа није имала своје писмо.

Искорењивање неписмености

Фотографија из књиге "Илустрована историја СССР-а"

Дмитриј Дебабов/Sputnik

Русија је увек била мултинационална и вишејезична земља, али је тек после револуције 1917. године свим њеним житељима постало доступно опште образовање. Почетком 20. века је само 20-30% становника Русије умело да чита и пише, с тим што је у Сибиру и на руском Далеком истоку тај проценат био далеко нижи.

Према декрету „О ликвидацији неписмености у РСФСР“ из 1919. године, целокупно становништво земље имало је обавезу да учи да чита и пише. Било је могуће изабрати како руски, тако и други, матерњи јзик. Многи историчари истичу да је политика „коренизације“ била потребна новим властима како би добиле подршку и других народа, а не само руског. Издати су уџбеници (и за одрасле) на 40 различитих језика, укључујући чувашки, татарски и узбечки.

Мали Ескими у школи, Сибир.

Public domain

Све је то подстакло научнике да проучавају ретке језике народа Русије, међу којима многи нису имали своје писмо. Покушаји стварања писама предузимани су и у 19. веку, али је тек системски приступ совјетских научника уродио плодом.

Јединствена северна азбука

Први буквари за селкупске првачиће на матерњем језику. Селкупи су народ севера у Западном Сибиру.

Николај Адамович/TASS

Совјетски научници су током 1920-их издвојили 26 малих аутохтоних народа Севера чија је укупна бројност једва прелазила 135.000 становника. То су већином били одгајивачи ирваса и ловци на морске животиње. Припадали су различитим језичким породицама које су уз то подељене на мноштво дијалеката и говора.

Један од пројеката за јединствено северно писмо, засновано на латиници.

Public domain

У циљу решавања овог сложеног лингвистичког задатка ангажован је Северни факултет који је 1926. године основан при Институту за оријенталистику у Лењинграду (од 1930. године Институт народа Севера). Стручњаци овог института су 1929. године створили Јединствену северну азбуку. Она је првобитно створена на бази латинице са додатним словима и дијакритичким знацима и коришћена је за 16 језика народа Севера (самски, неначки, сељкупски, мансијски, хантијски, евенкијски, евенски, нанајски, удегејски, итељменски, чукотски, корјачки, ескимски, алеутски, кетски и нившки). Нису све азбуке, наравно, имале исти број слова и знакова. Најпопуларнији дијалекат је третиран као „књижевни“, али су уџбеници састављани на основу свих дијалеката.

Вектор језичке политике промењен је већ средином 1930-их, када су све азбуке пребачене у ћирилицу (детаљније о томе), а у школама је пажња посвећена пре свега учењу званичног државног језика.

Девојчице иду у школу на Чукотки.

Александар Лискин/Sputnik

Због тога многи аутохтони језици нису ни пребачени на ћирилицу, да би затим аутохтоне азбуке биле потпуно уклоњене из образовног програма и на тим језицима више нису издаване књиге и новине. Поред тога, током 1960-их је на Северу почела интензивна експлоатација налазишта гаса, па су се у ово подручје стицали стручњаци из свих република, тако да је руски постао дежурни језик за комуникацију. Додуше, поједине „северне“ речи су и даље коришћене. На пример, реч „парка“ (јакна) у руском језику потиче из неначког.

Интересовање научника за северне језике поново је актуализовано тек током 1970-их и 1980-их. Тада су лингвисти почели да организују научне експедиције на подручја где живе северни народи.

Руководилац прве совјетско-америчке експедиције „Берингов мост“ Дмитриј Шпаро (десно) у школи чукотског села Конергино у Магаданској области.

Sputnik

Тако је 1988. године тофаларски језик добио званично писмо, током 1990-их га је добио алеутски, а 2003. чулимски језик (управо на том језику пева популарна етно-група ОТУКЕН).

Како се данас уче северни језици?

Ученици В. Г. Антипине на часу евенског језика.

Владимир Матвијевски/TASS

Савремени лингвисти издвајају око 40 малих аутохтоних народа Сибира и руског Далеког истока, али је чињеница да мали број припадника тих народа познаје свој језик. На пример, матерњи језик познаје сваки други Ненац (има укупно 50.000 Ненаца), А у народу Кети од укупно 1.100 представника таквих је свега 150, док од 300 представника народа Ороки (или Уљта) само 50 људи познаје језик својих предака. Тофаларски језик течно говоре само 3 особе! Треба имати у виду и то да су говорници аутохтоних језика све старији. Лингвисти истичу да има много билингвалиних представника северних народа.

1. јун 1977. Студенткиње треће године Факултета народа Крајњег севера на предавањима.

Јуриј Белински/TASS

У школама које похађају деца северних народа од краја 1980-их поново се предају аутохтони језици, додуше само у почетним разредима или су то факултативни предмети. У појединим регионима постоје језички курсеви и за одрасле, како у учионицама тако и онлајн.

У станишту Чукчи, одгајивача ирваса у селу Канчалан, Чукотски аутономни округ.

Сергеј Гунејев/Sputnik

Данас је остао само један северни народ који нема своје писмо. То су Енци на Тајмиру. Има свега 300 Енаца (а еначки говори 40 људи). Лингвисти Сибирског федералног универзитета у Краснојарску од 2018. године се баве стварањем званичног писма за еначки језик.

Школа. Село Џаргалах. Евено-Битантајски рејон, Република Саха (Јакутија).

Владимир Смирнов/TASS

Северни језици се проучавају и на Томском педагошком институту, и на Московском државном универзитету (МГУ). Наставни кадрови за крајње ретке северне језике школују се на Инстутуту народа Севера. Само ту је могуће научити итељменски, долгански, орочки и друге језике чији говорници живе у најудаљенијим насељима Русије.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!