Како су совјетски лингвисти стварали писмо за аутохтоне народе Крајњег Севера

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

На Крајњем северу Русије живи више од 40 малих аутохтоних народа. На огромним пространствима у различитим деловима земље може се чути невероватна разноликост језика који не личе једни на друге. И већина њих пре једног столећа није имала своје писмо.

Искорењивање неписмености

Русија је увек била мултинационална и вишејезична земља, али је тек после револуције 1917. године свим њеним житељима постало доступно опште образовање. Почетком 20. века је само 20-30% становника Русије умело да чита и пише, с тим што је у Сибиру и на руском Далеком истоку тај проценат био далеко нижи.

Према декрету „О ликвидацији неписмености у РСФСР“ из 1919. године, целокупно становништво земље имало је обавезу да учи да чита и пише. Било је могуће изабрати како руски, тако и други, матерњи јзик. Многи историчари истичу да је политика „коренизације“ била потребна новим властима како би добиле подршку и других народа, а не само руског. Издати су уџбеници (и за одрасле) на 40 различитих језика, укључујући чувашки, татарски и узбечки.

Све је то подстакло научнике да проучавају ретке језике народа Русије, међу којима многи нису имали своје писмо. Покушаји стварања писама предузимани су и у 19. веку, али је тек системски приступ совјетских научника уродио плодом.

Јединствена северна азбука

Совјетски научници су током 1920-их издвојили 26 малих аутохтоних народа Севера чија је укупна бројност једва прелазила 135.000 становника. То су већином били одгајивачи ирваса и ловци на морске животиње. Припадали су различитим језичким породицама које су уз то подељене на мноштво дијалеката и говора.

У циљу решавања овог сложеног лингвистичког задатка ангажован је Северни факултет који је 1926. године основан при Институту за оријенталистику у Лењинграду (од 1930. године Институт народа Севера). Стручњаци овог института су 1929. године створили Јединствену северну азбуку. Она је првобитно створена на бази латинице са додатним словима и дијакритичким знацима и коришћена је за 16 језика народа Севера (самски, неначки, сељкупски, мансијски, хантијски, евенкијски, евенски, нанајски, удегејски, итељменски, чукотски, корјачки, ескимски, алеутски, кетски и нившки). Нису све азбуке, наравно, имале исти број слова и знакова. Најпопуларнији дијалекат је третиран као „књижевни“, али су уџбеници састављани на основу свих дијалеката.

Вектор језичке политике промењен је већ средином 1930-их, када су све азбуке пребачене у ћирилицу (детаљније о томе), а у школама је пажња посвећена пре свега учењу званичног државног језика.

Због тога многи аутохтони језици нису ни пребачени на ћирилицу, да би затим аутохтоне азбуке биле потпуно уклоњене из образовног програма и на тим језицима више нису издаване књиге и новине. Поред тога, током 1960-их је на Северу почела интензивна експлоатација налазишта гаса, па су се у ово подручје стицали стручњаци из свих република, тако да је руски постао дежурни језик за комуникацију. Додуше, поједине „северне“ речи су и даље коришћене. На пример, реч „парка“ (јакна) у руском језику потиче из неначког.

Интересовање научника за северне језике поново је актуализовано тек током 1970-их и 1980-их. Тада су лингвисти почели да организују научне експедиције на подручја где живе северни народи.

Тако је 1988. године тофаларски језик добио званично писмо, током 1990-их га је добио алеутски, а 2003. чулимски језик (управо на том језику пева популарна етно-група ОТУКЕН).

Како се данас уче северни језици?

Савремени лингвисти издвајају око 40 малих аутохтоних народа Сибира и руског Далеког истока, али је чињеница да мали број припадника тих народа познаје свој језик. На пример, матерњи језик познаје сваки други Ненац (има укупно 50.000 Ненаца), А у народу Кети од укупно 1.100 представника таквих је свега 150, док од 300 представника народа Ороки (или Уљта) само 50 људи познаје језик својих предака. Тофаларски језик течно говоре само 3 особе! Треба имати у виду и то да су говорници аутохтоних језика све старији. Лингвисти истичу да има много билингвалиних представника северних народа.

У школама које похађају деца северних народа од краја 1980-их поново се предају аутохтони језици, додуше само у почетним разредима или су то факултативни предмети. У појединим регионима постоје језички курсеви и за одрасле, како у учионицама тако и онлајн.

Данас је остао само један северни народ који нема своје писмо. То су Енци на Тајмиру. Има свега 300 Енаца (а еначки говори 40 људи). Лингвисти Сибирског федералног универзитета у Краснојарску од 2018. године се баве стварањем званичног писма за еначки језик.

Северни језици се проучавају и на Томском педагошком институту, и на Московском државном универзитету (МГУ). Наставни кадрови за крајње ретке северне језике школују се на Инстутуту народа Севера. Само ту је могуће научити итељменски, долгански, орочки и друге језике чији говорници живе у најудаљенијим насељима Русије.