„Онда ја имам и мало руске крви!“: Најбоље анегдоте о владарима династије Романов

Ако је неко император, то не значи да се човек не може забављати. Бар у извесном смислу.

Ако је неко император, то не значи да се човек не може забављати. Бар у извесном смислу.

Руски музеј; Freepik
Династија Романов владала је Русијом 300 година. За то време су људи навикли да се боје својих царева и да их обожавају, али им то није сметало да причају и анегдоте о њима (са поштовањем или презрењем).

Када је реч о историјским анегдотама, увек је тешко препознати да ли је нека од њих истинита или је измишљена. Тај жанр је сам по себи веома специфичан – у њему се чињенице мешају са претпоставкама о ономе што се заиста догодило или се могло догодити. Па ипак, те шаљиве приче увек одражавају представу коју јавност има о историјским личностима и ставове савременика према својим владарима.

Дакле, добро дошли у свет династије Романов, чији су представници били и славни и презрени, и лукави и непосредни – бар тако су их доживљавали њихови савременици у Русији.

Петар I (1682-1725)

Петар Први је саградио Санкт Петербург, победио Шведску и од Русије направио моћну европску империју. Владало је мишљење да је он суров, непоштедан и паметан. Прича се да је цар Петар, као човек са толико талената, лутао градом одевен у обично одело са циљем да што боље сазна како живе његови поданици. Ево једне анегдоте на ту тему:

Једном је Петар I лутао градом инкогнито и свратио у крчму где је попио пиво са војником који је дао свој мач у залагаоницу. Војник је мислио да је Петар обичан човек па му је рекао: „Ставићу у корице дрвени штап, нико неће ни приметити... А после ћу да откупим мач“.

Сутрадан, на постројавању, Петар (као император) примети војника, стаде испред њега и нареди: „Удари ме својим мачем!“ Војник задрхта и побледе од страха. Император понови: „Удари ме или ћу те обесити!“ Војник дохвати руком дрвену дршку штапа и узвикну: „Господе Боже, учини чудо и претвори оружје у штап!“ Рекавши то извади из корица штап, удари императора, а овај остаде неповређен. Сви су били у шоку, а свештеник узвикну: „Бог је спасао императора!“

Петар се осмехну и шапну војнику: „Је ли, ти си нека паметна бараба?“ – и посла га у поморску школу, а пет дана касније у затвор „због прљавих корица“.

Павле I (1796–1801)

За овог императора се сматрало да је веома строг и да је љубитељ немачке дисциплине. Следећа анегдота говори томе у прилог:

Једном је коњички ескадрон одсео у руском селу. Испоставило се да нико у селу нема сена за коње осим једног трговца, али је он тражио превише новца за сено. Капетан ескадрона нареди да се сено одузме и гунђајући додаде да „трговац заслужује вешала“. Војници то схватише као наређење и обесише трговца. Капетан известио команду о овом случају, а Павле I ускоро издаде указ по коме се „због глупог наређења“ капетану одузима чин, а затим други указ по коме се тај исти „унапређује у чин мајора јер је успоставио толико чврсту дисциплину да се чак и његова најглупља наређења одмах извршавају“.

Александар I (1801–1825)

Павлов син Александар постао је врло популаран у Европи после победе над Наполеоном 1812. Постоји једна анегдота у вези са тим:

Непосредно пре објаве рата 1812. године Наполеон је послао писмо свом амбасадору у Русији, грофу Де Коленкуру, са следећом тврдњом: „Француска је мирољубива као никада раније и неће повећати бројност својих трупа“. Коленкур је отишао код Александра да му пренесе Наполеонове речи.

Руски цар је, међутим, тада већ знао да се Наполеон спрема за рат. Зато је одговорио француском дипломати: „Мсје амбасадоре, то је у супротности са свим информацијама које ја имам, али ако ви кажете да верујете у то, онда ћу и ја променити своје мишљење и поверовати вам“.

Коленкур се постиде и не рекавши ништа устаде, поклони се и изађе из цареве одаје.

Николај I (1825–1855)

Цар Николај I је био суров. Челичном руком је владао својом империјом. Песник Александар Пушкин је за њега рекао: „Oн je у души више заставник, а мање Петар Велики“. Па ипак, цар Николај је с времена на време био доста духовит.

Једном су се неки пажеви играли у престоној дворани мислећи да тамо нема никога. Изненада се појави цар Николај и дохвати за ухо онога што је седео на трону. Дечак се престрави очекујући сурову казну, али се император само осмехну: „Дечаче, веруј ми, седети на том престолу није тако весело као што ти мислиш“.

***

Једном се неки војник напио и почео да псује у крчми испод слике цара Николаја. Рекоше му: „Немој тако говорити испод императорове слике!“, а он на то узвикну: „Нека иде дођавола император! Пљујем ја на њега!“ После тога је заспао, а затим је ухапшен. Кад је цар Николај I чуо за тај случај, рекао је ово: „Пренесите војнику да и ја пљујем на њега, и пустите га. И немојте више качити моје слике по крчмама“.

(Постоји верзија ове анегдоте у којој се поменуте речи приписују цару Александру III).

***

У гневу због бујања корупције у Русији цар Николај I је рекао свом наследнику: „Понекад ми се чини да у империји постоје само два човека који не краду: ти и ја!“

Александар II (1855–1881)

Овај император је познат по укидању кметства. Прича се да је једном рекао: „Управљати Русијом није тешко, али је потпуно бескорисно“. Његов хумор је углавном имао дозу песимизма.

Приликом посете једном мањем руском граду цар Александар II је одлучио да оде у цркву за време важног богослужења. Црква је била препуна тако да је начелник локалне полиције гурао народ испред императора трудећи се да направи пролаз његовом величанству. „С поштовањем! С уважавањем!“, викао је он ударајући људе песницама. Чувши речи начелника полиције император се насмеја и рече да сада он схвата како се у Русији људима усађаје поштовање и уважавање власти.

Александар III (1881–1894)

За Александра III се често говорило да је он прави Рус. Био је атлетски грађен и имао огромну браду. Са друге стране, као и многи представници династије Романов, његовим венама је текло мало руске крви (то је чињеница – ми имамо посебан чланак о томе):

Једном је Александар III поставио историчару питање везано за своје порекло:

– Ко је био отац Павла I? [Павлова мајка Катарина Велика је била у лошим односима са мужем, па су колале гласине да је Павлов отац био можда неко од њених љубимаца].

– Ја то не могу да кријем од Вас Ваше Величанство... Прича се да је Ваш чукундеда био гроф Салтиков.

– Хвала Богу! Надам се да је то тачно. У том случају ја имам и мало руске крви!

За разлику од ових забавних анегдота крај династије Романових је, као што знате, био веома тужан. Прочитајте наш чланак о последњем дану цара Николаја II и његове породице.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“