Четири ратне победе које су спасле Русију од уништења

Куликовска битка (1380)

У 14. веку, после 150 година монголског економског и политичког ропства и безнађа у погледу светлије будућности, Руси су добили шансу за ослобођење када се у Златној хорди рапламсала борба за власт.

Од свих руских земаља тада је најмоћнија била Велика московска кнежевина. Она се и супротставила војсковођи Мамају коју је узурпирао власт у Хорди. Тај конфликт је крунисан 1380. године битком на Куликовом пољу поред реке Дон, недалеко од Туле.

Не постоје тачни подаци о бројном стању војске. Претпоставља се да је учествовало укупно око 60.000 војника.

У једном тренутку је битка била готово изгубљена, али су Руси тада покренули своје скривене резерве и напали монголску коњицу са леђа. Тако је уместо пораза ова битка завршена великим тријумфом. Монголи су разибјени и принуђени да се повуку.

Руске кнежевине су и после ове победе зависиле од Монголског царства, али је битка на Куликовом пољу била огроман корак у правцу коначног ослобођења. Репутација монголске војске је пољуљана, а Москва је чврсто заузела место политичког центра руских кнежевина.

Монголи после Куликовске битке нису успели да поврате некадашњи утицај на руске територије. Русија је коначно ослобођена 1480. године, читаво столеће касније.

Полтавска битка (1709)

Велики Северни рат је вођен још у 18. веку, али његов исход утиче на судбину Русије и Шведске до данашњих дана. Шведска је пре битке била хегемон Северне Европе и имала једну од најмоћнијих армија на свету. После битке је постала готово безначајна држава на источној периферији Европе.

Швеђани су фактички изгубили рат далеко пре него што је он званично окончан 1721. године. У Полтавској бици 1709. године император Петар I је потукао шведску војску до ногу.

У првим годинама рата шведски краљ Карл XII био је непобедив. Неколико пута је победио Русију и њене савезнице Саксонију, Пољску и Данску. Да би коначно дотукао Русе организовао је поход у дубину руске територије, али се задржао у граду Полтави који је држао под опсадом. Тамо се 8. јула шведска војска сударила са руском, на чијем челу је био цар Петар. Та битка је била одлучујућа.

Руси су одбили силовите нападе шведске пешадије и коњице, и најзад кренули у контраофанзиву. Швеђани су били приморани да се повуку и убрзо је то повлачење прерасло у хаотично бекство.

Уследио је потпуни слом шведске армије. Швеђани су изгубили 7.000, а Руси 1.300 војника. Два дана касније, скоро 16.000 шведских војника се предало Русима приликом преласка преко Дњепра.

Победом код Полтаве Руси су преузели иницијативу и одржали је до краја рата. Репутација руске војске била је на врхунцу. Европљани су већ тада почели да третирају Русију као империју, иако се Петар I званично прогласио императором 1721. године.

Стаљинградска битка (1942-1943)

Стаљинград је имао велики значај за нацисте. Био је то крупан индустријски центар на Волги, раскрсница која спаја Централну Русију са Кавкаским регионом и Централном Азијом. Поред тога, заузимање „Стаљиновог града“ представљало би велику Хитлерову победу са гледишта пропаганде.

У септембру 1942. године почеле су жестоке уличне борбе у којима су се две војске бориле буквално за сваку зграду. Руси су често били принуђени да напусте положаје у некој згради, затим поново да их заузму, и поново напусте.

Стаљинградске фабрике трактора и артиљеријског оруђа налазиле су се неколико километара од линије фронта и нису прекидале производњу чак и кад су оружани сукоби стигли до њихове територије.

У новембру је 2 милиона војника са обе стране учествовало у борбама за град. Немцима су помагале јединице италијанске, хрватске, мађарске и румунске армије.

Румуни су били најслабија карика у том ланцу и највише су допринели поразу немачких трупа у Стаљинграду. Када су Немци продрли дубоко у град румунске јединице су затвориле своја крила. Совјетска војска је 19. новембра кренула у операцију „Уран“, извршила пробој румунских линија и опколила немачку Шесту армију, која је у јануару ликвидирана.

Победа у Стаљинграду је имала велики војнополитички утицај на савезнике и често се сматра да је то прекретница Другог светског рата. Немачка је доживела велику катастрофу и била принуђена да потпуно преиспита своју стратегију на Источном фронту.

Курска битка (1943)

Курска битка је један од највећих окршаја у светској историји. У њој је учествовало преко 3 милиона војника са обе стране. Немци су хтели да се освете за Стаљинград и да поново преузму иницијативу. Њихов план се састојао у томе да опколе совјетске трупе код Курска и изврше два велика напада. Совјетска армија је, међутим, била спремна за ову офанзиву и пружила снажан отпор.

У Курској бици близу Прохоровке је дошло до највећег тенковског окршаја у историји (учествовало је преко 1.000 тенкова). Нови моћни немачки тенкови „Тигар“ борили су се против чувених совјетских тенкова Т-4. И поред великих губитака, ниједна страна није однела победу.

Немачка офанзива је заустављена и Совјети су кренули у контраофанзиву после чега су брзо извршили пробој фронта. У Москви је ватрометом обележено ослобађање градова Белгород и Орел. Било је то прво славље такве врсте у току рата.

Победу у Курској бици омогућила је претходна победа у Стаљинграду. Био је то последњи, неуспешни покушај Немаца да поврате иницијативу на Источном фронту. После Курске битке совјетска армија је преузела контролу на ратишту и крупним корацима напредовала ка коначној победи.