Четири руска хероја – од средњовековног кнеза до чувара писте у 21. веку

Александар Невски

Павел Корин/Sputnik
У историји Русије било је много храбрих људи који су се жртвовали ради отаџбине и својих сународника. Наводимо четворо најистакнутијих међу њима.

1. Александар Невски

Кнез Александар Невски је једна од најважнијих личности у историји Русије. Није ни чудо што је он пре неколико година победио на телевизијском гласању „Најпознатије име у Русији“, тј. што је од 500 учесника народ изабрао њега.

Александар Невски

Овај руски кнез је живео у 13. веку. Касније га је канонизовала православна црква. У великој мери је популаран захваљујући филму Сергеја Ајзенштајна, снимљеном крајем 1930-их у коме Невски парафразира речи Новог Завета: „Ко нам дође са мачем, од мача ће и погинути!“ Та фраза је имале велики одјек у Совјетском Савезу. Главни догађај у филму је борба Александра Невског против Тевтонских витезова у Бици на леду 1242. године.

Невски је зауставио продор Тевтонских витезова у средњовековну Русију, а пре тога и продор Швеђана. „Те битке су биле пресудне у одбрани и очувању православља“, рекао је историчар Игор Данилевски, нагласивши да је завојевачима било важније да шире католицизам него да заузму нове територије. Црква и народ су прославили Невског као лидера који је успео да очува православну веру.

2. Иван Сусањин

„Ниједна императорска династија није основана на тако необичан начин као династија Романов. Она је на самом почетку обележена подвигом у коме је испољена велика љубав. Последњи и најнижи поданик у држави жртвовао је живот да би нам дао цара, и том чистом жртвом је нераскидиво повезао цара са поданицима“, написао је у 19. веку Николај Гогољ о Ивану Сусањину.

Иван Сусањин

Сусањин је свој јуначки подвиг извршио 1613. године, у такозвано Смутно доба. У хаосу који је настао услед ранијих догађаја Пољско-литванска државна заједница се интензивно мешала у руске послове. Пољаци су неко време чак контролисали и Кремљ. Међутим, 1613. године су протерани из Москве после чега су Руси изабрали новог цара Михаила Романова, оснивача нове династије. Михаил је у то време са мајком боравио на свом имању у Костромској области.

У земљи још није био успостављен ред. Поједини пољско-литвански одреди су још увек покушавали да дођу до новог цара. Наишли су на једног мештанина и приморали га да их одведе до цара. Тај мештанин је био Сусањин. Овај одважни сељак је свесно одвео непријатеља у другом правцу, не желећи да открије где се цар заиста налази, и то је платио животом.

Касније је Сусањин постао јунак драмских дела, повести и опере Михаила Глинке. Па ипак, има веома мало веродостојних података о Сусањиновом животу, због чега је изнета и претпоставка да је он измишљена личност. Постоји међутим, документ о поклону који су чланови Сусањинове породице 1619. године добили од цара, када су им дате извесне привилегије. Тим документом се потврђује и Сусањинов подвиг.

3. Људмила Павличенко

Људмила Павличенко је била најубојитија жена снајпериста у Другом светском рату. Опевана је у многим песмама и приказана у многим филмовима. Њен лик је два пута био и на совјетским поштанским маркама. Страни новинари су јој дали надимак „Леди Смрт“.

Севастопољ. 1942. година. Снајпериста Људмила Павличенко, Херој Совјетског Савеза, убила је преко 300 немачких војника.

Ликвидирала је 309 немачких војника. Сматра се да су у лов на Људмилу били послати најбољи немачки снајперисти, али је за 36 тих снајпериста поменута мисија била последња у животу.

Усред сурових борби било је места и за романтику. Људмила је срела снајперисту у кога се заљубила и одлучила је да се уда за њега. Међутим, он је у рату тешко рањен и умро је у болници.

Касније је и она рањена и пребачена у позадину. Затим је отпутовала у САД са совјетском омладинском делегацијом и тамо се срела са председником САД Френклином Рузвелтом и његовом женом Елеонором, која је са Људмилом путовала по целој земљи. После тог путовања један амерички музичар је саставио песму „Мис Павличенко“. Људмила Павличенко је 1943. године награђена звањем Хероја Совјетског Савеза.

4. Сергеј Сотњиков

Чувар хеликоптерске писте у једном селу усред тајге прославио се 2010. године када су захваљујући њему преживели путници и посада путничког авиона који је морао негде принудно да се спусти. Својом дугогодишњом упорношћу, одговорношћу и дисциплином Сотњиков је спасао живот 81 особе.

Он се на сопствену иницијативу бринуо о напуштеном аеродрому који 12 година није коришћен, а 7 година чак није бележен на географским картама.

Управо на тај аеродром је слетео авион Ту-154 када му је потпуно отказала електроника, а горива је остало само за 30 минута лета. Свуда унаоколо је била бескрајна тајга. Право је чудо што су пилоти усред непрегледних шума угледали авионску писту.

Касније је Сотњиков испричао како пилот „није могао да верује својим очима када је угледао писту која је била обележена по свим правилима, јер сам ја све време водио о томе рачуна“. Писта је била сувише кратка али је пилот ипак успео да спусти авион. „Све се догодило тако брзо да су се гуме [на точковима] запалиле. Авион није успео да се заустави на крају писте – прошао је још 160 метара“, рекао је Сотњиков. Срећом, сви путници и чланови посаде су прошли без повреда, а Сотњиков је награђен медаљом за овај необични подвиг.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“