Галина Брежњева. Породични празник.
Јуриј Рибчински/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruЛаврентиј Берија, Стаљинова десна рука и шеф Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД), имао је само једног сина. Серго је имао сјајну каријеру војног инжењера.
Сергo Берија у младости.
Archive photoНа самом почетку Великог отаџбинског рата 20-годишњи младић је завршио убрзане тромесечне курсеве у радиотехничкој лабораторији НКВД-а, да би затим у звању поручника-техничара отпочео службу у армији. 1941. године је упућен на тајни специјални задатак у Иран, а 1942. је радио у Севернокавкаској групи армија, да би касније по специјалном задатку присуствовао на конференцијама шефова антихитлеровске коалиције у Техерану и Јалти. После рата је завршио Лењинградску војну академију за везисте. Радећи на дипломи Серго је пројектовао прву совјетску крстарећу ракету класе ваздух-море КС-1 „Комета“ и затим постао један од главних војних конструктора. На својим пројектима је одбранио кандидатску и докторску дисертацију и за њих добио Лењинов орден и Стаљинову награду.
Али све се нагло променило када му је отац ухапшен и стрељан 1953. године. Серго је после тога годину дана провео у затвору, одузете су му све титуле, награде и научна звања. Провером је установљено да су му дисертације плагијат, да је у њима само препричан велики број радова научних радника и инжењера. И поред свега, он је 1954. заједно са мајком послат у административно прогонство на Урал, где је добио трособан стан и право да се бави ракетном тематиком. И мајка и син су морали да промене презиме јер су били уверени да ће их „са презименом Берија народ растргнути“. Узели су презиме Гегечкори.
Серго Лаврентјевич Берија (Сергеј Алексејевич Гегечкори) (1924-2000), инжењер, конструктор радара и ракетних система, син Лаврентија Берије. Фотографија из колекције Нине Мелије.
Sputnik„Гегечкори је било презиме његове мајке. Он се тако увек представљао. Ниједном није поменуо да му је Лаврентиј Берија отац“, причао је Рељ Матафонов, његов колега из 1950-их. Серго почиње каријеру од почетка, као обичан инжењер, али са годинама опет напредује. Тако је 1964. замолио да га преместе у Украјину, у Кијев, где је наставио да напредује у служби. Од 1990. до 1999. Берија ради као главни конструктор у кијевском научноистраживачком институту. После распада СССР-а открио је да је Беријин син. Чак је објавио и мемоаре у којима је на све начине покушао да рехабилитује оца кога је много волео. Серго је сматрао да су Берији неправедно приписани злочини партијске врхушке, а да је све што је његов отац чинио било неопходно држави.
Човек који је раскринкао култ Стаљинове личности имао је шесторо деце. Најупечатљивији је био живот Хрушчовљевог најстаријег сина Леонида.
Леонид Никитич Хрушчов
Archive photoСин будућег првог секретара Централног комитета КПСС-а најпре је радио у фабрици, а 1939. је добровољно ступио у Црвену армију и замолио да га пошаљу на фронт као пилота бомбардера јер је почео совјетско-фински рат. У том рату је само за годину дана имао 30 борбених летова.
Одмах после тога је отишао у Велики отаџбински рат, и готово одмах, у јулу 1941. године, његов авион је погођен. Леонид је задобио тешке повреде. Годину дана касније, са незалеченом ногом је поново послат на фронт као пилот ловачког авиона. Сестра Рада је тврдила да је осакаћени Леонид кажњен слањем на фронт јер се 1942. године на седељци напио и случајно убио морнара (Леонидова унука Нина Хрушчова сматра да је то измишљена прича и да нема никаквих доказа њене аутентичности). Било како било, Хрушчовљев син је наставио да лети, а 1943. се није вратио на аеродром и сврстан је међу нестале без трага.
Према званичној верзији, Леонид је својим авионом покривао авион свога друга од немачког ловца Фоке-Вулф Fw-190. Постоји и конспиролошка верзија за коју се сада сматра да је поникла међу стаљинистима ради дискредитације Никите Хрушчова, али је својевремено била веома популарна.
Према тој верзији, Леонид је пристао на сарадњу са Немцима због чега је по Стаљиновој наредби отет и стрељан, али је то држано у највећој тајности. Ова прича никада ничим није потврђена. Додуше, „мета“ није била случајна:
„Леонид је одрастао као бунтовник. Мислим да је претходно избио конфликт са оцем јер је отац хтео од њега да направи комунисту, а он уопште није намеравао да постане комуниста“, прича Нина, праунука Никите Хрушчова. По њеним речима, Леонид се понашао као московски кицош, сматрао је да је посебан и био је хиперактиван. Данас би се такав човек третирао као ‘зависник од адреналина‘“, сматра она.
Прочитајте више о овоме: У сенци великог вође: Каква је била судбина чланова Стаљинове породице?
Генерални секретар Централног комитета КПСС-а Леонид Иљич Брежњев и његова ћерка Галина (у првом плану) на прослави Брежњевљевог 70. рођендана у Великом кремаљском дворцу.
Владимир Мусаељан/TASSЋерка Леонида Брежњева је као девочица желела да постане глумица, али ју је отац уписао на филолошки факултет. То, међутим, није много помогло – Галина је ипак изабрала „естрадно друштво“.
Наиме, 1951. године се заљубила у циркусанта Јевгенија Милајева док је овај био на гостовању (он је тада имао 41 годину, тј. само четири године је био млађи од Леонида Брежњева, а Галина је имала 22 године). Напустила је факултет, запослила се у том циркусу као костимограф и побегла са њима. У том браку је родила ћерку. Брак се распао када се Милајев окренуо младој циркусанткињи. Други пут се удала за 18-годишњег Игора Кија, сина познатог илузионисте Емила Кија, али само након 10 дана се развела јер је то издејствовао њен утицајни отац.
Галина Брежњева, ћерка генералног секретара Централног комитета КПСС-а Л. И. Брежњева, и Јуриј Чурбанов.
Јуриј Абрамочкин/SputnikКада је Брежњев дошао на чело државе цела естрада је почела да се „врти“ око његове ћерке. Галина је најзад нашла „добру прилику“ – потпуковника унутрашње безбедности Јурија Чурбанова, али је све време проводила на седељкама естрадних уметника где се навикла на алкохол.
Галинин живот је после очеве смрти 1982. године почео да личи на ноћну мору. Естрада јој је окренула леђа, муж јој је ухапшен а против породице Брежњев је покренута истрага због корупције. Њен алкохолизам је постао свима очигледан. На крају је Галину ћерка сместила у психијатријску болницу, где је ова умрла од можданог удара.
Наталија Хајутина (Јежова)
Archive photoЗа време „Стаљинове чистке“ 1937-1938. скоро 700.000 људи је (према архивским документима) протерано у Сибир или стрељано, и све те репресије и егзекуције доводе се у везу са тадашњим шефом Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) Николајем Јежовом. „Крвави патуљак“ (био је висок 1,5 м) није имао деце. Имао је само усвојену ћерку Наталију.
Постоји неколико верзија њеног доласка на свет. Једна гласи да је она ванбрачно дете последње Јежовљеве жене, друга да је ванбрачна ћерка самог Јежова, а трећа да је ћерка породице совјетских дипломата које је стрељао Јежовљев НКВД. Девојчица је усвојена када је имала 11 месеци. Она је Јежову била највећа утеха. „Он је био изванредан отац. Ја се свега сећам, и како ми је својим рукама направио клизаљке на два ножа, научио ме да играм тенис и ’городки’. Много се трудио око мене“, причала је Наталија.
Када је Јежов 1938. ухапшен, молио је само једно: „Не дирајте девојчицу“. Мајка која ју је усвојила тада већ више није била жива (извршила је самоубиство), тако да је Наталија у добро чуваном вагону пребачена у специјални дом за децу „народних непријатеља“. Још у вагону су је убеђивали да заборави дотадашње презиме, али је Наталија обожавала оца и у свакој згодној прилици је говорила да је његова ћерка. Једном је одлучила да се обеси али није успела јер је конопац пукао. „Цело тело сам изгребала, хаљину подерала, а тај конопац је висио на врату“, причала је касније.
Хајутина се касније по сопственој жељи преселила у насеље близу Магадана (8.000 км од Москве), где је њен отац слао људе у прогонство. Желела је да живи близу њих. Затим се 1999. године на суду борила за Јежовљеву рехабилитацију, али суд није нашао довољно основа за такву одлуку. У Магадану је писала стихове и песме. Ретко је излазила из куће.
Уздрхтала би сваки пут кад неко закуца на врата: „Још увек чекам да једном закуцају на врата и освете ми се за оца“. Умрла је 2016. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
