Титуле руских владара: Ко је јачи, цар или генерални секретар?

Sputnik, Третјаковска галерија
Руски владари су носили различите титуле, од кнезова до председника републике, а све у складу са историјским развојем Русије.

1. Кнез

Репродукција слике Иље Глазунова „Кнез Игор“.

Рјурик је био први кнез („князь“) на територији коју насељава руски народ. Он је вероватно био скандинавски владар, али је основао династију Рјуриковича која је управљала Русијом до краја 17. века.

Тада кнезови нису били на челу државе, јер држава још увек није постојала. Сваки кнез је контролисао мању територију, тј. кнежевину („княжество“). Локално становништво му је плаћало одређени данак, а он се заузврат бринуо о безбедности кнежевине уз помоћ своје наоружане дружине.

2. Велики кнез

П. Иванов, слика на камену. Велики кнез Иван III добија вест о поразу Литваније на реци Ведроши 1500. године. Репродукција.

Временом је број кнезова у династији Рјуриковича порастао и они су почели међусобно да се сукобљавају. Сви су били у блиском сродству, али им је власт над плодном руском земљом била важнија. Велики кнез („великий князь“) је био онај кнез коме су се потчињавали други кнезови са својим дружинама.

Титула великог кнеза се појавила за време татарско-монголске најезде. Татарима је тако било једноставније да држе руску територију под контролом, јер су велики кнезови скупљали данак од осталих кнезова и тако штедели Татарима драгоцено време и труд. У 14. веку су велики кнезови управљали Нижњеновгородско-суздаљском, Тверском и Рјазањском кнежевином. Крајем 16. века се појавио један велики кнез који је био моћнији од осталих великих кнезова. Био је то велики кнез московски.

3. Цар (1547-1721)

Крунисање цара Ивана IV. Сцена из филма Сергеја Ајзенштајна.

Иван IV Васиљевич „Грозни“ (1530-1584) био је први велики кнез московски који је званично крунисан за цара. Реч „цар“ вероватно потиче од латинске титуле „цезар“, али је ипак доста коришћена у татарској политичкој култури. Није јасно од кога су Руси преузели титулу, али је извесно да је 1547. године Иван Грозни постао први руски цар.

Титула Ивана IV је била „господар, цар и велики кнез целе Русије“ („государь, царь и великий князь всея Руси“). Руска реч „государь“ („государство“ је на руском „држава“) коришћена је за именовање цара.

Пуна титула руског владара била је много дужа. Садржала је називе свих подручја, кнежевина, бивших каната, великих градова и градова којима је управљао, или, како се говорило, „у којима је владао“ руски цар. На пример, ево пуне титуле цара Алексеја Михајловича (1629-1676):

„Милошћу Божијом, Ми, Велики Господар, Цар и Велики Кнез Алексеј Михајлович, све Велике и Мале и Беле Русије Самодржац Московски, Кијевски, Владимирски и Новгородски, Цар Казањски, Цар Астрахањски, Цар Сибирски, Господар Псковски и Велики Кнез Литвански, Смоленски, Тверски, Волински, Подољски, Југорски, Пермски, Вјатски, Болгарски и др., Господар и Велики Кнез Новгорода Низовске земље, Черниговски, Рјазањски, Полоцки, Ростовски, Јарославски, Белозерски, Удорски, Обдорски, Кондијски, Витепски, Мстиславски и целе Северне земље Заповедник, и Господар Иверске земље, Карталинских и Грузијских Царева, и Кабардинске земље, Черкаских и Горских Кнезова и других многих држава и земаља, источних и западних и северних, очевина и дедовина, и Наследник, и Господар, и Поседник“.

Ова титула је укинута за време Петра Великог и замењена титулом Императора целе Русије.

Више о томе: Зашто је власт руског цара била „Богом дана“?

4. Император целе Русије (1721-1917)

„Портрет Петра I“, Алексеј Петрович Антропов

Правитељствујушчи сенат у име руске државе и Свети синод у име Руске православне цркве доделили су цару Петру титулу императора целе Русије после његове славне победе над Шведском у Северном рату (1721). Пред смрт је његовом имену додата почасна титула „Велики“. Титула императора је, према образложењу Сената и Синода, додељена Петру „исто као што је римски сенат обично додељивао ту титулу римским императорима у част њихових изузетних достигнућа“.

Израз „целе Русије“ преузет је из претходне титуле. Реч „цар“ је остала у употреби чак и после увођења титуле императора.

Пуна титула цара Николаја II показује колико се Русија увећала од 17. века:

„Милошћу и помоћи Божијом, Ми, Николај Други, Император и Самодржац Сверуски, Московски, Кијевски, Владимирски и Новгородски, Цар Казањски, Цар Астрахањски, Цар Пољски, Цар Сибирски, Цар Херсонеса Тавридског, Цар Грузијски, Господар Псковски и велики кнез Смоленски, Литвански, Волински, Подољски и Фински, Кнез Естландски, Лифландски, Курландски и Семигалски, Самогитски, Белосточки, Карелски, Тверски, Југорски, Пермски, Вјатски, Болгарски и др, Господар и Велики Кнез Новгорода Низовске земље, Черниговски, Рјазањски, Полоцки, Ростовски, Јарославски, Белозерски, Удорски, Обдорски, Кондијски, Витепски, Мстиславски и целе Северне земље Заповедник, и Господар Иверске, Карталинске и Кабардинске земље и области Јерменске, Черкаских и Горских Кнезова и других Наследни Господар и Поседник, Господар Туркестански, Наследник Норвешки, Херцог Шлезвиг-холштајнски, Стормарнски, Дитмарсенски и Олденбуршки, и др, и др, и др.“

5. Председник Привремене владе Руске републике (1917)

Александар Фјодорович Керенски (1881-1970), руски политичар и правник.

Титула „император целе Русије“ постојала је до 2. марта 1917. године, када се цар Николај II одрекао престола. После тога је наступио кратак период када се није знало ко управља Русијом.

Убрзо је постало јасно да Русијом управља председник Привремене владе Руске републике, ентитета који је формално основан 1. септембра 1917. године уместо Руске империје, али није дуго потрајао.

У кратком периоду између одрицања цара Николаја II од престола и Октобарске револуције на тој функцији су била само два човека – кнез Георгиј Лавович (1861-1925), пореклом Рјурикович, и после њега Александар Николајевич Керенски (1881-1970).

6. Председник Савета народних комесара Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике (1917–1922)

Репродукција фотографије Владимира Лењина (1870-1924).

Савет народних комесара је био извршна власт Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике која је 7. новембра 1917. сменила Руску Републику. У њој је највиши орган власти био Сверуски конгрес совјета.

Совјети су били органи власти које су чинили изабрани представници радника и војника. То су биле основне политичке организације у руском друштву. Постојали су сеоски, фабрички, рејонски, срески и обласни совјети, и сви су имали своје извршне комитете. Изнад свих је био Сверуски конгрес совјета. Он је именовао Сверуски централни извршни комитет у коме је било највише 200 чланова, а они су даље бирали Совјет народних комесара, тј. владу.

Први председник Совјета народних комесара био је Владимир Лењин (1870-1924). Касније су на тој функцији били Алексеј Риков (1881-1938) и Вјачеслав Молотов (1890-1986), после чега је 1946. године Јосиф Стаљин (1878-1953) преименовао ову функцију и дао јој назив „председник Савета министара Совјетског Савеза“.

То је историјат дотичне функције, али је после 1923. године власт била у рукама онога ко је контролисао Комунистичку партију Совјетског Савеза.

7. Генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза (1923-1991)

Јосиф Стаљин (Џугашвили), генерални секретар Централног комитета Сверуске комунистичке партије (бољшевика) од 1922, председник совјетске владе (председник Савета народних комесара од 1941, председник Савета министара СССР-а од 1946), генералисимус Совјетског Савеза (1945).

Након неколико година закулисних политичких интрига, репресија и свеопште борбе за власт Стаљину је пошло за руком да задржи стабилну контролу над политичком ситуацијом у СССР-у, да уклони или потисне своје противнике и успостави чврст тоталитарни режим.

Формално и идеолошки гледано, све одлуке у држави доносио је народ који је представљала само једна, Комунистичка партија, а генерални секретар Централног комитета те партије спроводио је одлуке народа.

Стаљин је био на тој функцији од 1922. године. У почетку, током последњих година Лењиновог живота, та функција је покривала само управљање бирократским апаратом Комунистичке партије. Стаљин је искористио прилику и до 1953. године уздигао ту функцију на највиши ниво, тако да је генерални секретар фактички био врховни владар СССР-а. Функција је укинута 1991. године заједно са Комунистичком партијом Совјетског Савеза.

8. Председник СССР-а

Генерални секретар ЦК КПСС-а и председник СССР-а Михаил Горбачов.

Формално је највиша функција у држави био председник Врховног совјета СССР-а (Врховни совјет је 1938. године дошао на смену Сверуском конгресу совјета), али су 15. марта 1990. године у Устав Совјетског Савеза унете измене које предвиђају увођење функције председника СССР-а. Михаил Горбачов (рођен 1931) био је први и последњи човек на том положају. Функција је укинута 25. децембра 1991. године после Горбачовљеве оставке и распада Совјетског Савеза.

9. Председник Руске Федерације

Председник Руске Федерације Борис Јељцин држи говор пред руским официрима 1992.

Руска Федерација је основана 26. децембра 1991. године. Њен први председник је био Борис Јељцин (1931-2007).

Председник Руске Федерације је шеф државе и врховни командант оружаних снага. То је највиша цивилна и војна функција у Русији, па се по томе може упоредити са титулом руског цара. Председник државе је једини функционер у апарату извршне власти кога народ бира на изборима.

Председник РФ Владимир Путин 3. септембра 2019. на церемонији потписивања заједничких докумената после сусрета у Државном дворцу у Улан Батору.

Са друге стране, према садашњем Уставу Русије из 1993. године функција председника не припада Влади, што значи да није део извршне власти, иако председник бира премијера и председничке одлуке су обавезујуће за Владу. Такође, председник може да анулира сваку одлуку Владе и ужива посебан председнички имунитет. Особа која је на овој функцији (а такође њена породица) у обавези је да буде под непрекидним надзором и обезбеђењем. Актуелни председник Руске Федерације је Владимир Путин (рођен 1952. године).

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“