Намештај који је обележио совјетску епоху (ФОТОГРАФИЈЕ)

Производи фабрике намештаја „Житомир“

Производи фабрике намештаја „Житомир“

П. Бојко/TASS
Сваки комад старог намештаја је прича за себе. Осврнули смо се у прошлост и изабрали пет најбитнијих делова намештаја који су се пре неколико деценија могли видети у скоро сваком совјетском стану.

1. „Зидна гарнитура“

Култне гарнитуре намештаја румунске или југословенске производње биле су модерне током 1970-их и 1980-их. Имала их је скоро свака дневна соба. То је било доба тиковине, ораховине или махагонија, бледих јесењих боја и сјајног лака.

Предавач музичке школе Валериј Гусев са женом Валентином и ћеркама Тањом и Наташом. Совхоз „Красноармејски“, насеље Октјабрско.

У та давна времена „зидне гарнитуре“ (тј. витрине и ормари до плафона) имале су пре свега задатак да буду функционалне, тј. да „приме“ велику количину ствари, а сви остали њихови квалитети су били споредна ствар. У њима је било много полица са вратанцима и без њих. Све је то било пуно одеће, књига, алкохолних пића, блиставог чешког посуђа, порцеланских сервиса за чај, плавобелих фигурица у стилу „гжељ“, пластичних играчака, безбројних поклона добијених од рођака, дечијих фотографија и многих предмета које је човеку жао да баци.

Месецима се чекало да стигне наручена гарнитура од три или пет делова. Тај намештај је вредео читаво богатство. Ко год је имао среће да зарађује 90 рубаља месечно стрпљиво је чекао у реду да наруџбина стигне и заузме му доста простора у стану.

Омиљене „зидне гарнитуре“ су углавном прављене у Источној Немачкој или Пољској. Могле су коштати више него што је цела породица зарађивала годишње (преко 2.000 рубаља).

2. Пијанино

Поред лакираног намештаја у совјетским становима су биле уобичајене и подне лампе и пијанино.

 Наталија и Владимир Баслер са сином Сергејем у новом стану.

Музика је била веома важан аспект совјетског образовног система. Многи родитељи су били спремни на сваку жртву само да би купили своме детету пијанино и дали га у музичку школу чак иако малишан није имао талента за музику.

Диплома музичке школе била је „обавезна ставка“ тако да је совјетски пијанино, на пример, „Лира“, „Црвени октобар“ или „Зора“, морао бити набављен пошто-пото. Рецимо, совјетски пијанино „Ласточка“ је коштао 526 рубаља, али је био осредњег квалитета, док је чувена чешка марка Petrof могла да кошта чак 1.400 рубаља.

3. Тепих као зидни украс

Помало смешно звучи, али је чињеница да су у типичној совјетској дневној соби на зидовима висили огромни теписи. Тако је у свести неколико генерација деце из 1980-их забетонирана деценија лошег укуса.

Породица совјетског бригадира.

На врхунцу ове моде дебели и шарени теписи причвршћени уза зид били су оваплоћење луксуза и просперитета. Зато су красили дневне собе у милионима станова широм Совјетског Савеза.

Један тепих је коштао у просеку 200 рубаља. Бивше републике Совјетског Савеза Азербејџан, Туркменистан и Киргистан биле су водећи произвођачи овог данас застарелог „луксузног намештаја“. Егзотични тепих који је покривао цео зид могао је коштати чак и 800 рубаља.

Онај ко није могао да се „вине“ у такве финансијске висине бирао је зидне таписерије са неком животињом, најчешће лабудом или јеленом. Зид на који се закачи таписерија или тепих био је топлији и „мекши“ тако да се овај украс често качио изнад кревета.

Врло честе су биле зидне таписерије са репродукцијом чувене слике Ивана Шишкина и Константина Савицког „Јутро у боровој шуми“.

И таписерије и теписи су третирани као „породично благо“ и преношени су са колена на колено, све док их праунуци нису без пардона изнели и оставили поред контејнера.

4. Трокрилно огледало

Многе жене у Совјетском Савезу врло озбиљно су схватале процес шминкања и желеле су да виде резултат из свих углова. Такву могућност им је пружало трокрилно огледало у дрвеном раму. Оно, додуше, није било јефтино – коштало је око 100 рубаља, тј. као једна просечна плата.

Трокрилни тоалетни сточићи са комодом прављени су по угледу на класичне женске будоаре из 18. века. Захваљујући огледалу које се окреће за 180 степени овај комад намештаја био је нешто много више од обичног огледала.

Комода је служила као вишенаменски радни сто где је чувано све што се може замислити, од лака за нокте и аспирина до дечијих уџбеника и часописа за шивење и кројење. Међутим, многе комоде су биле толико лоше дизајниране да није било могуће приближити столицу и удобно сести јер је преграда на њој била сувише спуштена тако да се нису могле увући ноге.

5. Фотеља на развлачење

Током 1970-их био је атрактиван иновативни дизајн фотеља. Оне су могле да се развуку и претворе у кревет што је било одлично решење за мали совјетски стан где није било места за обичан кауч.

Производи Нарвске фабрике намештаја: зидна гарнитура и комплет „Лаура“.

Фотеља на развлачење је најчешће тапацирана платном или кожом. Била је практична у том смислу што се на тај начин лако могло обезбедити још једно место за ноћење уколико дођу гости. Коштала је „само“ педесетак рубаља тако да се могла мање-више лако набавити.

Онај ко није могао себи да приушти фотељу на развлачење био је принуђен да купи јефтин али практичан платнени пољски кревет на развлачење са металном конструкцијом. Он је био обавезна ставка у инвентару типичне совјетске породице. Такви лежајеви нису били удобни али су зато били дуговечни, коштали су око 15 рубаља и често су коришћени у вртићима, летњим камповима, па чак и кухињама.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“