Руски император Александар II убијен је 1. марта 1881. године у Санкт Петербургу. Егзекутор је био члан „Народне воље“ Игнатиј Грињевицки, који је и сам у том атентату рањен и истога дана подлегао ранама у болници као неидентификовано лице. Још пре овог догађаја многи кључни чланови „Народне воље“ су били похапшени, а поједини и погубљени. У априлу 1881. године у Петербургу су обешена петорица главних организатора убиства руског императора. У периоду 1881-1884. је за револуционарну делатност осуђено преко 10.000 људи.
Александар Уљанов
Public domainВладимир Лењин је кренуо стопама свога старијег брата Александра Уљанова, који је обешен 1887. године због учешћа у планирању и припреми убиства Александра III. Занимљиво је да је Александар Уљанов своју илегалну организацију називао „Терористичка фракција Народне воље“. Те 1887. године „Народна воља“ већ више није постојала, али је управо она инспирисала Александра Уљанова. Ко су били чланови „Народне воље“?
Звучи парадоксално, али управо је укидање кметства непосредно проузроковало оснивање револуционарних организација у Русији. Како је овде детаљно описано подела земље после укидања кметства била је неправедна. Многи су у томе видели ускраћивање права обичног народа у корист племства.
„Вера Засулич“, сликар Георгиј Савицки.
Због тога се 1861. године око 3.000 људи у десетак градова Русије ујединило у илегалну револуционарну организацију „Земља и слобода“ која је имала за циљ да припреми сељачку буну, али се распала после хапшења Николаја Чернишевског и Дмитрија Писарева, њених главних чланова.
Неуспели покушај атентата руске револуционарке Вере Ивановне Засулич (1849-1919) на начелника петербуршке полиције од 1860-1878. Фјодора Трепова (1803-1889). На суђењу ју је порота ослободила.
Getty ImagesИста организација се поново појавила 1876. године са циљем да се сва обрадива земља у Русији подели сељацима и да се потпуно забране социјалне касте попут племства, свештенства и сељаштва. Било је и других неприхватљивих захтева. Припадници „Земље и слободе“ су организовали митинге радника после чега су многи хапшени и завршавали су у прогонству и затвору. Поједини међу њима су прешли на тактику терора. Тако је 1878. године револуционарка Вера Засулич пуцала у петербуршког губернатора Фјодора Трепова. Затим је 1878. и 1879. године уследило неколико убистава државних чиновника, а међу њима и агената тајне полиције и кнеза Димитрија Кропоткина, генерал-губернатора Харкова.
Вера Засулич
Public domain„Терор је страшна ствар. Од терора може бити горе само једно: покорно трпети насиље“, говорио је Сергеј Степан-Кравчински, револуционар који је у августу 1878. убио начелника тајне полиције Николаја Мезенцова.
Најрадикалнији чланови „Земље и слободе“ су 1879. основали организацију „Слобода или смрт“, чије постојање је чувано у строгој тајности. То је била група револуционара који су сматрали да је терор најбољи начин борбе против царске власти.
„Седељка“, Владимир Маковски.
„Народна воља“ је основана 1879. године на тајном састанку у Липецку. Већина чланова је припадала и организацији „Слобода или смрт“. „Састајали смо се на пањевима и обореним деблима у околним шумама, и носили смо са собом неколико флаша пива и мезе, колико да наши сусрети изгледају као обичан пикник“, написао је касније Николај Морозов, један од оснивача „НВ“.
А. Жељабов и С. Перовска
П. Ј. ПјасецкиНа оснивачком састанку су прочитани и размотрени статут и програм будуће „Народне воље“. У програму је између осталог писало: „Влада нас прогони, затвара и убија, а поред тога још и конфискује нашу имовину, и зато ми имамо право да узвратимо на исти начин“. На последњем састанку је Александар Михајлов изрекао смртну пресуду императору Александру II, завршивши је описом „дугих колона младих људи сатераних у сибирску тундру ради љубави према отаџбини, исцрпљених и упалих лица затвореника и гробова непознатих бораца за слободу“.
Од тог тренутка, пише Морозов, сва активност људи који су се састали у Липецку била је усмерена на убиство руског императора. „Све снаге, све личне симпатије и антипатије, сав живот сваког члана [Извршног комитета] треба да се жртвују ради постизања циљева Комитета“, писало је у Статуту Извршног комитета „Народне воље“. Према Статуту, чланство у Извршном комитету могло се угасити само смрћу.
Шта је подстакло чланове „Народне воље“ да поставе тако ужасан циљ? Одмах после сељачких буна 1861-1863. царска власт је предузела оштре репресивне мере према бунтовницима. Било је преко 2.000 бунтова, од тога је 700 угушено силом. Истовремено је власт дејствовала и против младих револуционара и пропагандиста „народника“, тј. људи из народа који су одлазили у руска села да агитују међу сељацима. „Народници“ су сматрали да треба живети међу сељацима и трудили су се да савладају занате или занимања корисна на селу, па су постајали лекари, медицински техничари, писари, учитељи, ковачи и дрвосече. Власт се, међутим, немилосрдно борила против њих.
„Хапшење пропагандиста“, Иља Рјепин.
Тако је 1874. године ухапшено преко 8.000 „народника“, од тога је 770 саслушано, а против 265 је покренут судски поступак. Истрага је трајала преко три године и све време су осумњичени, углавном студенти, држани у лошим условима. Неки од њих су умрли не дочекавши суђење, а поједини су извршили самоубиство или полудели. На крају су 193 осумњичена изведена пред суд. Осуђени су на тежак рад у прогонству у трајању од 3 до 10 година, на административно прогонство и тако даље. Мала група најрадикалнијих чланова „Народне воље“ организовала је терористичке нападе, али је цела „НВ“ била једна велика тајна организација.
Већ 1881. године било је 500 „регистрованих“ чланова „НВ“, али је симпатизера било можда и 10-20 пута више. Основано је приближно 90 локалних партијских ћелија, 100-120 ћелија у радничким колективима, 30-40 на универзитетима, 20-30 у средњим школама, и 20-25 у армији. У сваком већем граду Русије постојала је партијска ћелија „Народне воље“. У маси револуционарно настројених људи увек је било фанатика који су помагали у организацији терористичких напада.
На кеју Јекатерининског канала, 1. март 1881.
Public domainПосле 1879. године све активности Извршног комитета „Народне воље“, који је бројао 30 чланова, усмерене су на убиство руског цара. У новембру 1879. предузета су три покушаја да се дигне у ваздух воз у коме се царска породица враћала са Крима. Експлодирала је само једна бомба, али је она дигла у ваздух други воз (срећом нико није страдао). У фебруару 1880. године Степан Халтурин је подметнуо експлозију у Зимски дворац. У експлозији је погинуло 11 гардиста. Император није повређен.
Убиство руског цара Александра II, 1881.
Public domainТоком лета 1880. учињена су још два покушаја али без успеха (експлозив није детонирао или није на време постављен). Напоредо са овим догађајима други чланови „Народне воље“ су нападали ниже државне функционере. Тако је 1879. убијен генерал-губернатор Харкова Дмитриј Кропоткин. Неколико припадника тајне службе безбедности убијено је или нападнуто у различитим деловима Русије. Најзад, 1881. године, када им је полиција већ ушла у траг, терористима је пошло за руком да убију императора.
„Осуђеник“, Владимир Маковски.
После убиства Александра II тајна полиција је све своје снаге усмерила против „Народне воље“, хапсила је на хиљаде њених чланова, укључујући и главне чланове Извршног комитета. „Народна воља“ је 1883. године коначно уништена захваљујући Сергеју Дегајеву, члану Извршног комитета који је играо двоструку игру. Он је одао властима остале терористе. Деловање „Народне воље“ и поготово убиство Александра II подстакло је државу да се још интензивније бори против овог зла, али је већ било касно, јер су у међувремену стасале нове генерације студената-револуционара.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
