Зашто се цар Николај II Романов одрекао престола?

Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Усред вртлога Руске револуције, 2. марта 1917. године, руски император Николај II Романов одрекао се престола у корист свога брата, великог кнеза Михаила Александровича. Сутрадан је велики кнез одбио да прихвати императорску власт. Тако се завршила владавина династије Романов, а власт је прешла у руке Привремене владе.

Шта је претходило одрицању од престола?

Крајем 1916. године Руска империја и њена власт су биле у тешкој ситуацији. Владало је опште сиромаштво, порези су били високи, а што је најгоре, стање на фронтовима Првог светског рата по Русију је било веома лоше. Цар Николај II је 23. фебруара стигао из Царског Села, где му се налазила породица, у штаб у Могиљову.

ПРОЧИТАЈТЕ ВИШЕ О ОВОМЕ: Ко је крив за Руску револуцију 1917. године?

У међувремену су у Петербургу почели масовни нереди. 24. фебруара је у штрајк ступило 200.000 радника, а најсиромашнији житељи града су почели да пљачкају продавнице и нападају полицију. Цар Николај II је сазнао за то 25. фебруара и наредио полицији и армији да одмах угуше нереде, али то није било могуће.

Цар је потписао указ о распуштању Државне думе (Парламента), а Михаил Родзјанко, председник Думе, написао је императору:

„У престоници влада анархија. Власт је паралисана. Достава намирница и горива је у потпуном хаосу. Расте опште незадовољство. На улицама одјекује спорадична пуцњава. Војне јединице пуцају једне у друге. Поверљивој особи мора одмах бити наложено да формира нову владу. Ми не смемо да се колебамо. Сада је свака колебљивост смртоносна“. Међутим, Николај II је расејано одбацио та упозорења рекавши: „Нећу чак ни да одговорим на ове бесмислице“.

Шта је радио цар Николај II неколико дана пре одрицања од престола?

Цар је распустио Државну думу у нади да ће то смирити ситуацију, али није било тако. Још више јединица руске армије, смештених у Петербургу, 27. фебруара је прешло на страну бунтовника. Команданти тих јединица су побијени, а бунтовници су ослободили затворенике из Петербуршких затвора, спалили зграду петербуршког суда и побили полицајце.

У то време су многи саветници и помоћници цара Николаја, између осталих и његов брат велики кнез Михаил Александрович, преклињали цара да изда некакав манифест или проглас који би умирио бунтовнике. Најближе царево окружење је сматрало да ће револуција спласнути ако император лично обећа народу да ће формирати демократску владу. Николај се колебао. Уместо тога је одлучио да се врати својој породици у Царско Село.

ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО: Револуција 1917. године у Русији

Цар је наредио генералу Николају Иванову да оде у Санкт Петербург и угуши нереде. Међутим, побуњеници су у том тренутку већ контролисали пруге тако да генерал Иванов није могао ни да окупи лојалне трупе из различитих база и након неколико дана је био принуђен да се врати у штаб.

Ко је „смислио“ одрицање од престола?

Цар се 28. фебруара 1917. године из главног штаба у Могиљову упутио у Царско Село. Успут је добијао извештаје из Санкт Петербурга и сазнао је да су лојалне трупе доживеле коначан слом, да је Савет министара распуштен сам од себе и да је формиран револуционарни руководећи орган Петроградски совјет радничких и војних депутата. Постало је јасно да бунтовници могу заробити цара ако стигне до Царског Села и зато је императорски воз кренуо назад, да би увече 2. марта стигао у Псков.

Тамо је император сазнао да су бунтовници заузели и Москву. Добио је телеграм од начелника штаба, команданта армије генерала Михаила Алексејева. Овај је молио императора да изда неки манифест којим би умирио револуционаре. Увече 1. марта Николај II је имао тежак разговор са командантом Северног фронта руске армије генералом Николајем Рузским. Генерал је инсистирао да император преда власт некаквој привременој влади, а цар Николај му је одговорио да овај не разуме статус уставног монарха. Деловало је да је цар неодлучан.

Михаил Родзјанко који је стао на чело Привременог комитета Државне думе (привременог административног тела) написао је цару из Петербурга следеће: „Мржња [народа] према династији [Романов] порасла је до крајњих граница“. Родзјанко је сматрао да цар Николај треба да се одрекне престола у корист свога сина. „Преврат може бити добровољан и апсолутно безболан за све. Неће бити крвопролића, неће бити непотребних жртава“, убеђивао је Родзјанко генерала Рузског телеграфом. Кад би само могао знати шта ће се убрзо догађати...

Како се цар одрекао престола?

Док је разматрано питање одрицања од престола царева породица се још увек налазила у резиденцији у Царском Селу. Са свих страна су биле побуњене јединице али су Царско Село бранили верни пукови. Нема сумње да је цар био веома забринут за судбину своје породице, у том тренутку (ко зна?) можда и више него за судбину Русије.

Начелник штаба Михаил Алексејев телеграфисао је 2. марта четворици генерала који су командовали различитим фронтовима руске армије са молбом да пошаљу Главном штабу своју сагласност да се цар одрекне престола. Сви су изразили сагласност. Чак и велики кнез Николај Николајевич, рођак Николаја II, „на коленима“ је замолио цара да се одрекне круне ради спасења Русије и династије. Када је цар добио одговоре генерала рекао је: „Сви су ме издали, чак и Николаша (Николај Николајевич)“.

Цар Николај се одрекао престола најпре у корист свога сина, с тим да велики кнез Михаил Александрович буде регент. Међутим, истога дана се поново одрекао престола у корист Михаила Александровича јер се бојао да ће бити одвојен од сина ако овај наследи трон. Зато се одрекао престола ради себе и ради свога сина. Писмена изјава о одрицању од престола послата је из Пскова у Могиљов 2. марта 1917. године у 23:40. У њој је између осталог писало: „Поверавамо нашем брату да води државне послове у попуном и нераскидивом савезу са представницима народа у законодавним телима, по оним принципима које ће та тела успоставити...“

Изјава је написана у два оригинална примерка, а један је уручен Василију Шуљгину и Александру Гучкову који су у Псков дошли као представници Привремене владе. „У један сат по поноћи сам кренуо из Пскова са тешким осећањем од свега што сам доживео. Свуда унаоколо издаја, кукавичлук и обмана“, написао је тога дана бивши император у своме дневнику.

Шта се догодило убрзо после одрицања?

Николај је после одрицања планирао да оде са породицом у Велику Британију, а касније да се врати и да живи на Криму, бринући се о својој деци. Он је очигледно био у заблуди поводом новонастале ситуације, или је имао неке додатне информације, или нека охрабрујућа обећања из Европе.

Кад је из Пскова дошао у Могиљов сазнао је да његов брат, велики кнез Михаил Алексндрович, није прихватио престо. У поподневним сатима 3. марта у Санкт Петербургу, после консултација са будућим члановима Привремене владе, између осталих и са Александром Керенским, донета је одлука да се потпише Акт о неприхватању престола. Велики кнез Михаил је једноставно био уплашен осећајући да му је живот у опасности, а министри су га убеђивали да прихватање престола неће нимало олакшати ситуацију.

Тако је 4. марта 1917. године власт у Русији предата Привременој влади. Према Акту о неприхватању престола динстија Романов могла је бити васпостављена само после формирања Уставне скупштине и доношења одлуке о васпостављању монархије. Али, као што знамо, то се никада није догодило.

Када је 8. марта Николај II био на путу из Могиљова у Царско Село царица Александра Фјодоровна је ухапшена у свом дворцу. По доласку у Царско Село је ухапшен и Николај. Кажу да је он тада рекао: „Дозволите ми да живим овде са својом породицом чак и као обичан сељак који зарађује за живот. Пошаљите нас у најудаљенији кутак наше отаџбине али нас оставите у Русији!“ Међитим, он и његова породица су на крају пребачени у Јекатеринбург, где су погубљени.