Италијански официри на Источном фронту.
Paxox(CC BY-SA 4.0)Главна савезница нацистичке Немачке у Другом светском рату била је фашистичка Италија. Она је у већој мери била одговорна за ратишта на подручју Средоземља, али је Бенито Мусолини ипак желео да Хитлер и италијанским војницима пружи прилику да се покажу у „крсташком походу на бољшевизам“.
На Источни фронт је упућен Експедициони корпус са 62.000 војника. На основу њега је у лето 1942. године формирана Осма армија која је бројала око 235.000 људи. Немци, међутим, нису били нимало фасцинирани борбеном готовошћу италијанских јединица. Испоставило се да Италијани уопште нису били спремни за рат – нису имали довољно превозних средстава, тешког наоружања, војничких униформи и провијанта.
Овде можете прочитати како су Италијани ратовали у Совјетском Савезу све док крајем 1942. године нису доживели потпуни слом на Дону, како су се опходили са локалним становништвом и које јединице италијанских оружаних снага су ипак заслужиле похвалу немачких савезника.
Румунија је 1918. године искористила хаос Грађанског рата у Русији и присајединила Бесарабију, која је од 1812. била део Руске империје. Москва никада није заборавила тај губитак па је 1942. године извршила притисак на Букурешт, уз прећутну сагласност Берлина, и повратила ту територију. Истовремено су Мађарска и Бугарска, уз садејство Немаца, узеле велике делове румунске територије на које су оне претендовале.
Тако је „Велика Румунија“ изгубила 40% своје територије и за тили час престала да буде „Велика“. Трећи Рајх је у томе одиграо кључну улогу и без икаквог одлагања је ослабљену и шокирану земљу (раније оријентисану на западне савезнике) придружио свом табору. За учешће у предстојећем рату против СССР-а Румунима је обећано да ће добити изгубљену Бесарабију (као и Северну Буковину која је дата Совјетском Савезу), а уз то и значајан део Совјетске Украјине.
Овде можете прочитати како су Румуни напредовали на југу Совјетског Савеза и какву улогу су они одиграли у Стаљинградској бици.
Главни мотив који је Мађаре побудио да се придруже немачкој кампањи на истоку није била жеља да стекну нешто ново него жеља да не изгубе оно што су већ имали, тј. Северну Трансилванију.
Овај велики регион са мешовитим румунско-мађарским становништвом био је део Аустроугарске империје све до краја Првог светског рата. Присаједињен је Румунији 1918. године, а Немци су га дали Мађарима за време Друге бечке арбитраже 30. августа 1940. године. Када су румунске трупе ушле у СССР заједно са Вермахтом, владајући кругови у Будимпешти су се озбиљно забринули: да неће можда Хитлер преиспитати судбину Северне Трансилваније у корист Румуна који су га подржали, уколико Мађарска остане по страни?
У овом чланку можете прочитати како је мађарска армија ратовала у Совјетском Савезу и зашто су Мађари важили за најбруталније савезнике Немаца на Источном фронту.
Финска је своје учешће у немачкој кампањи против Совјетског Савеза доживела као наставак Зимског рата 1939-1940. у коме је изгубила део територије укључујући северни део Карелијске превлаке.
Финске трупе се међутим нису зауставиле када су повратиле изгубљену територију него су окупирале знатан део совјетске Карелије и блокирале Лењинград са севера. У целини гледано совјетско-фински део Источног фронта био је најмирнији током целог рата. О томе како су совјетске трупе „одолевале“ Финцима у Црвеној армији су се збијале шале: „У свету не ратују само три армије: шведска, турска и 23. совјетска“.
Финска није доживела судбину Хитлерових савезника попут Румуније, Мађарске и Бугарске. У њој, наиме, после рата није успостављен просовјетски режим. Овде можете прочитати како је дошло до тога.
Јединице шведског добровољачког батаљона на југу Финске, 1941.
Archive photoШведска је у Другом светском рату делимично морала да одступи од своје политике неутралности: како под притиском Немачке, тако и потпуно добровољно под утицајем напада Совјетског Савеза на Финску у новембру 1939.
Шведска је себе прогласила за државу „која не ратује“, али је Финце интензивно снабдевала оружјем и муницијом, а такође је допринела да се у борбу против Црвене армије пошаље Шведски добровољачки корпус који је бројао преко 8.000 људи.
Швеђани су били прилично равнодушни према „наставку рата“ који је Финска 1941. године предузела против Совјетског Савеза јер се ту више није радило о опстанку и борби за независтност. Па ипак, на Источни фронт су поново послате шведске добровољачке јединице.
Када је у априлу 1941. године на развалинама Краљевине Југославије створена такозвана Независна држава Хрватска, хрватско друштво се поделило. Док су се једни придружили покрету отпора на Балкану, други су били на страни Анта Павелића и желели су да дејствују у духу политике Трећег рајха.
Хитлер првобитно није планирао да ангажује хрватске јединице у операцији „Барбароса“, али је на крају прихватио Павелићеву молбу да пружи Хрватима шансу да учествују у борби „свих слободољубивих нација против комунизма“. На Источни фронт је послат 369. појачани пешадијски пук који је бројао 4.000 људи, а такође Хрватски ваздухопловни и морнарички легиони.
Хрватски пук је био једина страна јединица коју су Немци ангажовали непосредно у нападу на Стаљинград. Овде можете прочитати како су се Хрвати борили на улицама Стаљинграда и како су завршили.
Напад Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. године изазвао је незапамћено одушевљење у Шпанији. Истога дана је министар спољних послова Серано Суњер саопштио немачком амбасадору у Мадриду да његова земља поздравља тај догађај и спремна је да пружи Трећем Рајху помоћ у виду добровољаца.
Они који су желели да оду на Источни фронт имали су различите побуде. Једни су хтели да се освете Русима за њихово мешање у Шпански грађански рат, а други су искрено мрзели комунизам. Било је и оних који су на тај начин покушавали да „искупе“ своју републиканску прошлост, па чак и оних који су потајно и даље били лојални побеђеној Републици и надали су се да ће кад стигну у СССР моћи да пребегну на страну Црвене армије.
Кроз 250. пешадијску дивизију, познату као „Плава дивизија“, током учешћа у рату против СССР-а прошло је између 50.000 и 70.000 шпанских добровољаца. Поред тога, на совјетском небу је дејствовала „Плава ескадрила“ која је оборила преко 150 совјетских авиона. Овде можете сазнати шта је приморало Франциска Франка да у јесен 1943. године брже-боље повуче своје трупе са Источног фронта.
Словачки војници и официри који су прешли на страну партизана.
SputnikУ пролеће 1939. године нацистичка Немачка је коначно дотукла ослабљену Чехословачку којој су западне силе окренуле леђа, и допринела је проглашавању „независне “ Словачке Републике.
Словаци нису имали никаквих разлога да ратују против Совјетског Савеза. Немци нису ни планирали да их ангажују, јер су Словачку третирали само као транзитну зону. Па ипак, влада председника Јозефа Тисоа покренула је иницијативу да се Словаци боре раме уз раме са нацистима на Источном фронту. „У потпуној солидарности са Великим немачким царством словачки народ заузима своје место у одбрани европске културе“, рекао је министар унутрашњих послова Александар Мах.
Те пропагандне пароле, међутим, нису имале никаквих додирних тачака са стварношћу. Испоставило се да су Словаци најнепоузданији савезници Немачке на Источном фронту. Они су масовно прелазили на страну Црвене армије и совјетских партизана и борили се против Вермахта. У овом чланку сазнајте шта су Немци морали да предузму да би то спречили.
„Овај рат је наш рат, ми ћемо доћи до његовог краја, до победе“ – тако је лидер фашистичке Француске народне партије Жак Дорио прокоментарисао немачки напад на Совјетски Савез у лето 1941. године. Свакојаке колаборационистичке организације које су дејствовале на територији окупиране Француске и марионетског Вишијевског режима биле су главни иницијатори слања француских трупа на Источни фронт.
Па ипак, у целини гледано, француско друштво није подржало ни сарадњу са непријатељем ни рат против СССР-а. За све време колико је постојао Легион француских добровољаца против бољшевизма у њега није ступило више од 7.000 људи.
Немачка и Вишијевска пропаганда непрекидно је понављала да су војници Легиона наследници Наполеонове „Велике армије“ који треба да поврате част и славу својих предака. Овде прочитајте како је невероватна била сличност између судбине француских легионара у СССР-у у Другом светском рату и Наполеонових војника у Русији 1812. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
