5 појава против којих се борила совјетска власт

Russia Beyond (Public Domain; Grigori Goldstein)
Бољшевици су се својски трудили да унапреде саму природу човека и читаво друштво. У том циљу морали су да се ухвате у коштац са многим појавама из предреволуционарног периода.

1. Религија

Атеистичка и антирелигијска пропаганда била је међу најважнијим елементима у раду бољшевика на стварању новог совјетског човека. Идеолог револуције Владимир Лењин претворио је цитат Карла Маркса у паролу: „Религија је опијум за народ“. Он и његови истомишљеници су сматрали да ће обичан човек када схвати да нема Бога разумети да његов сопствени живот и живот његовог народа зависе од његовог сопственог труда. То је делимично имало смисла, јер је институција Руске православне цркве крајем XIX века у значајној мери кочила развој друштва. Свештенство је масовно својим ставом штитило државу, држећи велики део становништва у обесправљеном положају и сиромаштву, што је само допринело пропасти државе, избијању грађанског рата и страдању више милиона људи.

Бољшевици су направили велики број пропагандних плаката, на којима су свештеници приказани карикатурно као дебели и максимално одбојни људи у мантијама и с брадом, који „заглупљују“ народ. Поред тога, совјетска власт је од цркве за „потребе гладних“ почела да одузима драгоцености: верске предмете од племенитих материјала. Топили су црквена звона и од тог метала производили оружје и муницију.

2. Неписменост

„Да бисмо више имали, морамо више произвести. Да бисмо више произвели, морамо више знати“

Неколико година пре Октобарске револуције, према различитим проценама, само је 20% становништва Русије умело да чита и пише. Али нова владајућа класа – радници и сељаци – морали су да се образују како би учествовали у друштвеном животу и допринели повећању производње. Зато је једна од првих масовних кампања бољшевика била борба против неписмености и промоција образовања.

Описмењавање Совјета, 1920.

1919. године објављен је декрет према којем су сви становници земље од 8 до 50 година старости имали обавезу да се описмене на руском или матерњем језику, према избору. Такође, како би се олакшало описмењавање, бољшевици су поједноставили правопис. За десет година описмењено је око десет милиона људи и, како је показао попис становништва, 1926. године на селу је већ било око 50% писменог становништа, док је 1939. већ скоро 90% становништва читаве земље описмењено.

3. Социјална неједнакост

„Свако за колектив, колектив за сваког!“

Совјетска власт је желела да створи друштво свеопште једнакости, где не би било сиромаштва, него би важила равноправна подела добара. Она је одбацивала принцип личног богаћења и приоритет приватног власништва, на којима почива капитализам. Осим тога, на идејном плану порицана је могућност да човек са задовољством корисити нека добра, ако је поред њега неко коме она недостају. Идеал је био делити са ближњим све што имаш, па чак и давати више него што сам користиш.

Ту је коришћена још једна парола Карла Маркса: „Од сваког према способностима, свакоме према потребама“. Није требало да буде ни богатих ни сиромашних, требало је да сви имају отприлике иста примања, сви да раде једни за друге, а заједнички производ да се дели свима.

Према совјетској етици човек не треба да се труди и ради ради личног богаћења и стицања материјалних богатстава, него ради самог посла и свести о општем напретку. Задовољство не треба да добија од коришћења материјалних блага (такав покретач развоја делује у капиталистичком потрошачком друштву), него од процеса рада и самореализације.

4. Друштвени паразитизам

„Беспосличар је терет за читав колектив. Време је ослободити га се!“

У СССР-у се сматрало да сваки човек треба да ради, а не да живи од ренте, од камате или на туђ рачун. Зато се власт одлучно борила против „беспосличара“. Лењин их је убројао у исту категорију као богаташе и преваранте – и једни и други су били непријатељи пролетаријата. „Ко не ради, тај не једе“ – ово је још једна популарна совјетска парола. У совјетском уставу прописано је право на рад и сваком грађанину било је загарантовано запослење после школовања.

60-их година изашао је указ о „интезивирању борбе против лица која избегавају друштвено-користан рад и воде антисоцијални паразитски начин живота“. Некада су се на такве људе организовале праве хајке. На пример, за време радног времена у јавном саобраћају могла су надлежна лица човеку да траже документа и питају га зашто није на послу.

Јосиф Бродски у Њујорку

Често се указ односио управо на дисиденте. На пример, на песнике, писце, сликаре које совјетски естаблишмент није признавао. Један од најпознатијих примера је песник Јосиф Бродски који је осуђен због паразитизма и протеран из земље.

5. Неморал

Бољшевици су преузели бројне хришћанске заповести ради формирања моралног кодекса новог човека. На пример, принцип једнакости свих људи („нема Јелина ни Јудејца“), неопходност живота ради заједничког добра, а не ради личне користи („љуби ближњега свога као самога себе“), нестицање и одбацивање приватног поседа (један од завета који се даје при монашењу), доживљавање жене као равноправне особе.  

Услед одсуства религије која би се борила против људских порока, совјетској власти је било потребно да створи нове методе за усађивање морала. Један од начина била је друштвена критика. Човека који би починио неки неморални поступак, који се није понашао „на совјетски начин“, позвали би пред збор колектива у школи, институту, на послу, и са њим васпитно разговарали. Јер својим поступком он није „срамотио“ само себе, него и читав колектив, па и читав Совјетски Савез. Посебно се водила борба против пијанства и распусног живота. Колектив је могао чак да се меша у породичне ствари и осуди неверног мужа, на пример.

Осим тога, совјетска власт се први пут у историји Русије бавила питањем општег образовања и образовања деце. То више није било само породично питање, него државно.

Совјетска власт се интензивно борила  и против малолетне деликвенције. После Првог светског рата, а посебно после Грађанског рата, многа деца су изгубила родитеље. Званично је био око 7 милиона деце бескућника (док се у државним домовима налазило само око 30 хиљада деце). Многа деца буквално су расла на улици и, наравно, крала и просила. Држава је у потпуности преузела контролу над проблемом старања о овој деци. Основана је специјална Дечија комисија, а такође је отворен велики број домова и васпитних школа. Посебне оперативне групе радиле су на железничким станицама и пругама, где су фактички „ловиле“ децу и слале их у домове. До 1924. године у домовима је већ било 280 хиљада деце.

Попис незбринуте деце у СССР-у, 1926.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“