Историја СССР-а у 20 фотографија

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Званично је СССР формиран 30. децембра 1922. године када је Први Свесавезни конгрес Совјета усвојио Споразум о оснивању СССР-а (који су потписале Руска СФСР, Закавкаска СФСР, Украјинска ССР и Белоруска ССР).

Владимир Лењин и Јосиф Стаљин 1922. године. Лењин је основао СССР и био његов први лидер. Промовисао је идеологију револуције 1917. године. У години када је направљена фотографија Стаљин је изабран за Генералног секретара Централног комитета Бољшевичке партије, што је функција која ће касније подразумевати управљање земљом.

Те 1922. године је формирано много совјетских организација које сада такође обележавају своју стогодишњицу. Једна од њих је Свесавезна пиорнирска организација „В. И. Лењин“.

Бољшевици су имали много прогресивних и важних идеја и акција. Једна од њих је била ликвидација неписмености. У рекордно кратком року образовање је постало бесплатно и обавезно, тако да је бар половина земље научила да чита и пише. Број писмених људи се увећавао из године у годину.

Истовремено су бољшевици водили антирелигијску кампању, конфисковали су црквене драгоцености, масовно хапсили свештенике и судили им.

После Лењинове смрти Јосиф Стаљин је 1925. године постао совјетски лидер. Запамћен је по чврстој политици, у којој су интереси земље били важнији од интереса (и живота) њених грађана. И данас има присталица такве политике. Они хвале Стаљина за форсирање индустријализације земље и за то што је Совјетски Савез у његово време постао светска суперсила.

У Стаљиново време су покренуте многе велике фабрике и хидроцентрале, као и рударство и производња многих врста робе. Цветала је изградња путева и читавих саобраћајних система попут метроа у Москви (која је постала мегаполис). Један од најамбициознијих пројеката били су такозвани Стаљинови небодери који се популарно зову „Седам сестара“. Ти објекти су, додуше, завршени после Стаљинове смрти.

Једна од најмрачнијих страна Стаљинове владавине био је систем казнено-поправних логора Гулаг, у коме су затвореници коришћени за најтеже радове на градилиштима у суровим условима на Крајњем Северу, у Сибиру на сечи шума и обради дрвета или у рудницима урана на руском Далеком истоку.

Милиони људи у тим затворима су изгубили живот или нестали. Стаљинов Народни комесаријат за унутрашње послове (НКВД) уклањао је сву политичку конкуренцију и такозвану „пету колону“, па је под тим изговором могао ухапсити свакога због неопрезне шале или анонимне дојаве.

Људи су понекад сатима стајали у редовима испред управе НКВД-а, на киши, граду или сунцу, покушавајући да сазнају шта се десило са њиховим ближњим. Велика совјетска песникиња Ана Ахматова изразила је те ужасне околности у својој елегији „Реквијем“: „За страшних година „јежовштине“, [Николај Јежов, шеф НКВД-а, на доњој фотографији са Стаљином] провела сам седамнаест месеци по затворским редовима у Лењинграду...“

После Стаљинових чистки почео је Други светски рат и то је био један од најтежих периода у совјетској историји. Четири године које је СССР провео у борби против нациста овековечене су у националној историји под називом „Велики отаџбински рат“. Победу нису донели само мушкарци и професионални војници, него и жене, деца и пензионери. Док су се једни борили на првој линији фронта, други су у позадини правили муницију или шили униформе.

У кошмару Другог светског рата Совјетски Савез је игубио милионе живота, а град Лењинград је преживео својих најстрашнијих 900 дана под нацистичком опсадом без хране, грејања и струје. Немци су у повлачењу озбиљно оштетили некада раскошне царске дворце и однели многе драгоцености.

После победе у рату совјетска страна се из године у годину опорављала од огромних губитака. Индустрија се вратила у мирнодопске токове и почела је епоха совјетске културе и филма.

После Стаљинове смрти 1953. године на чело Совјетског Савеза дошао је Никита Хрушчов. Он је затворио Гулаг, амнестирао многе робијаше и поништио култ Стаљинове личности. Период његове владавине у историјским изворима се назива „Хрушчовљево отапање“.

Једно од највећих достигнућа у Хрушчовљевом периоду било је решавање стамбеног проблема. У време совјетске индустријализације милиони људи су се преселили у градове, где није било довољно станова па су многи морали да живе у заједничким становима, такозваним „комуналкама“ или у радничким интернатима. Хрушчов је покренуо изградњу јефтиних стандардних вишеспратница које су данас познате као „хрушчовке“.

И најзад, Хрушчовљево доба је обележено једним од најимпресивнијих догађаја у историји човечанства. Космонаут Јуриј Гагарин је био први човек који је полетео у космос. Овде погледајте како је дочекан Јуриј Гагарин после лета.

Од 1964. године је непуне две деценије земљом управљао Леонид Брежњев. Његово време, почев од 1970-их, познато је као „Доба застоја“ које је елита Комунистичке партије третирала као „развијени социјализам“.

Било је то заправо доба стабилности. Претходни брзи економски раст је заустављен, у земљи више није било озбиљних политичких проблема, а почео је да „капље“ велики новац од продаје нафте. Животни стандард је био далеко виши него у послератним, па чак и у 1960-им годинама. Поврх свега, односи између СССР и САД постају топлији (на доњој слици се Брежњев карактеристичним пољупцем поздравља са америчким председником Џимијем Картером).

Током 1980-их су један за другим умрла два совјетска лидера, и један и други након једне године управљања земљом. Наступа економска криза, почињу несташице свих врста робе, рафови у продавницама су празни а редови испред продавница огромни... Земљу је 1986. године задесила велика катастрофа када је дошло до експлозије у Чернобиљској нуклеарној електрани. Сви ти догађаји су показали да су реформе у земљи крајње неопходне. Тако је почела Горбачовљева Перестројка.

Крајем 1980-их свет ће поред руске речи „перестројка“ сазнати и за реч „гласност“. Можда то и није била права слобода говора, али је бар постојала могућност да се људи информишу о догађајима у земљи, и то не само у позитивном светлу, како је то практиковала совјетска телевизија. У сваком случају, цензура је фактички укинута, те је објављено мноштво изванредних руских и совјетских књига, од Пастернаковог „Доктора Живага“ до Солжењициновог „Архипелага ГУЛАГ“. Људи су почели лакше да дишу. Са друге стране, Совјетски Савез је повукао своје трупе из Авганистана после читаве деценије рата.

У склопу Горбачовљевих реформи совјетским републикама је дата већа аутономија, па је чак организован и референдум о очувању СССР-а (за шта је гласала већина грађана). Горбачов је планирао да потпише споразум о оснивању Уније суверених држава, али је у августу 1991. године у Москви извршен покушај реакционарног совјетског државног удара, додуше неуспешан. Борис Јељцин је стао на чело митинга против државног преврата и против очувања Совјетског Савеза, а за тријумф демократије. Тако је 26. децембра 1991. године, после непуних 70 година постојања, Совјетски Савез одбројао своје дане.