„Русија не штампа доларе”

Цеви несуђеног „Јужног тока“.

Цеви несуђеног „Јужног тока“.

АР
Руско-српски односи не треба да се своде на пружање финансијске помоћи Србији. Русија је заинтересована за односе који подразумевају обострану корист, а да би се то остварило није неопходно да Русија контролише елиту Србије. Довољно је да српска елита брине о сопственим националним интересима. Објављујемо интегралну верзију мишљења познатог експерта Сергеја Правосудова о руским методама у области примене „меке силе”, а такође о активности руских енергетских гиганата у Србији.

Није све тако црно

Захваљујући развоју руско-српске енергетске сарадње почео сам често да долазим у Србију. Најпре сам био очаран овом земљом, јер су овде људи благонаклони према Русима. Али ускоро ми је постало јасно да није све баш тако једноставно.

Објашњено ми је да су многи представници српске политичке елите у некаквој спрези са специјалним службама САД, Велике Британије, Немачке и других држава. Представници елите често сматрају да треба да сарађују са неколико страних обавештајних служби како би учврстили своју позицију у сопственој земљи уз помоћ подршке из иностранства. У тим условима би било врло наивно надати се да ће таква елита заступати интересе српског народа. Међутим, за ту елиту народ гласа. Зашто не гласа за партије које се залажу за савез са Русијом? 

Срби су ми објаснили да су људи обманути пропагандом медија, пре свега телевизијом. Али постоје штампана издања, где се приказује руска позиција. Постоји интернет, где се са двају моћних руских портала „Руска реч” и „Спутник” може добити алтернативна информација на српском језику. Почетком марта сам поново био у Београду, на руско-српској конференцији. Тамо сам сазнао да према социолошким анкетама преко 60% Срба сматра да су САД и ЕУ криве за одустајање од пројекта „Јужни ток”. Испоставља се, дакле, да није све тако црно са присуством руског гледишта у медијима, и да Срби не верују у тезу да је Русија сама крива за „Јужни ток”.

Добробит треба да буде обострана

Често имам прилике да се срећем са Србима, и право да кажем, многи од тих разговора се своде на следеће: „Ми волимо Русију, дајте нам пара”. На то бих увек желео да одговорим: „Ја волим Србију, дајте ми пара”. Практично сви Срби са којима сам имао прилике да контактирам кажу: „Русија треба да отвори код нас телевизију на српском језику, да финансира стварање проруске странке, а ми ћемо можда за њу гласати”. Срби стално наводе као пример Американце који поступају управо тако.

Али Русија не може да буде конкуренција Сједињеним Америчким Државама по броју долара, из простог разлога што САД штампају доларе, а Русија их не штампа. Поред тога, САД контролишу елиту других земаља, тако да она ради у интересу Американаца, а не својих грађана. Русија међутим, нуди другим земљама пројекте који се исплате и једној и другој страни, и чија реализација доноси добробит грађанима тих земаља. У таквим околностима није јасно зашто би Русија требало да контролише елиту Србије. Русији је потребно да се елите свих тих земаља брину о својим националним интересима, и ништа више од тога. Али управо то ми не видимо.

Запад све време говори да земље треба да се боре за стране инвестиције и да их привлаче. По тој логици Русија не треба да ствара у Србији телевизију, него напротив, Србија треба да се рекламира у руским медијима како би привукла инвестиције из Русије. Али, за руске инвестиције такав приступ очигледно није потребан. Русија, по мишљењу српске јавности, треба да се бори за право да уложи свој новац у стварање инфраструктуре гасовода у Србији.

Одсуство искуства и стратегије

Са друге стране, наше руске компаније немају велико искуство рада у иностранству. Засада чине тек прве кораке и због тога не постоји јасно схватање о томе како треба поступати. На пример, када компанија „Газпром нефть” ради преко НИС-а, она се не понаша као руска, већ као међународна компанија. Шта то значи?

На пример, многи Срби су очекивали да ће знање руског језика бити повољна околност за запослење у НИС-у. Међутим, речено им је да они пре свега треба да знају енглески. Или, рецимо, други пример: руководство компаније у интервјуима често говори да подржава улазак Србије у ЕУ. Са гледишта бизниса то је сасвим разумљива логика, јер ако не буде царинских баријера, онда ће НИС лакше пословати на европским тржиштима и продавати своје производе. Али ниједна балканска и бивша социјалистичка земља није примљена у ЕУ док није претходно ступила у НАТО. Наравно, у таквим околностима треба водити рачуна о томе како ће на то реаговати већина Срба. Они могу помислити да руководство НИС-а позива Србију да ступи у НАТО. Не треба ни говорити какав је став грађана Србије према таквој идеји… Има и много других питања по којима се политика компаније коси са позитивним очекивањима већег дела грађана Србије везаним за присуство великог руског бизниса. Све то иде у прилог противницима присуства руског бизниса у Србији и Европи.

Представници компаније сматрају да треба бити у добрим односима са локалним властима, те да се на тај начин обезбеђује и добро пословање. Код нас у Русији није уобичајено да се пословни људи баве политиком. Принципијелна разлика између Русије и западних земаља је у томе што на Западу власници највећих компанија бирају председника, представнике у парламенту, итд. Рецимо, када дође нека америчка компанија, одмах се укључују сви, и ЦИА, и Стејт департмент, CNN и остали, зато што је све то један исти круг акционара. А код нас у Русији је све уређено друкчије. Требало би да све државе и државне компаније и структуре спроводе јединствену политику и да међу њима постоји узајамно разумевање по питању шта треба чинити, али то није тако удешено. Амбасаде дејствују самe за себе, компаније саме за себе, руске друштвене структуре опет саме за себе. Очигледно ту постоји проблем са координацијом. Навешћу један пример. Представници НИС-а често су позивани да узму учешћа у руско-српским конференцијама, да испричају нешто о успесима компаније... Међутим, обично се они не одазивају на такве позиве, иако одлично схватају да водећи српски медији уопште нису благонаклони према Русији и руском бизнису.

Не треба посустајати

По мом мишљењу, стратешки проблем компаније НИС је у томе што она зависи од српских власти. Са једне стране, свако кретање у страну опозиције може да буде кажњено, али чак и ако стратези компаније не крену ни на једну страну, свеједно могу да буду кажњени због свима познатих околности политичке природе. И већ су кажњени перманентним увећањем пореза. Ако се тако и даље настави и ништа се не предузме, компанија ће почети да прави губитке, а у случају губиташког пословања активе се не могу продати. Постоји опасност да ће, кроз неколико година, сва инфраструктура бити продата за јефтине паре западним конкурентима. И убудуће нико неће трпети такав велики и успешан руски бизнис. 

Нешто треба предузети. Није довољно само радити са структурама власти него и са експертима, опозиционим и друштвеним покретима различите политичке оријентације који ће заступати гледиште компаније, тј. који ће редовно потврђивати да је она прави инвеститор и да је не треба потискивати. Треба увек подсећати јавност да је компанија „Газпром нефть” обновила и модернизовала српске рафинерије које је НАТО бомбардовао, и које ниједна западна компанија није хтела да купи. Сада НИС почиње са реализацијом великог инвестиционог пројекта на изградњи електране у Панчеву заједно са компанијом „Газпром энергохолдинг”. Може се очекивати да ће западни партнери српских власти најпре сачекати да се тај пројекат успешно заврши, а затим ће свим снагама покренути кампању за потискивање руског бизниса из Србије. Радује ме што се поједине акције хуманитарног карактера све чешће спроводе под покровитељством НИС-а, као и акције везане за учење руског језика, затим спортске акције и концерти класичне музике. Међутим, да би компанија опстала у Србији неопходно је да буде далеко активнија у одбрани сопствених интереса и интереса руске државе.

Др Сергеј Правосудов, генерални директор Института за националну енергетику, главни уредник магазина „Газпром

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: