„Руска реч” о митингу против НАТО-а у Београду

Може се рећи да је однос према НАТО-у једно од малобројних питања по коме у српском друштву постоји консензус. Наиме, свега 7% грађана подржава улазак у Алијансу. Председник Србије потписао је овај непопуларни споразум само недељу дана након његовог скандалозног ратификовања у Скупштини 12. фебруара, када је против ратификације гласао један једини посланик. Треба рећи да су се и премијер и председник Србије током протекле недеље истакли на тему НАТО-а. Вучић је тврдио да је НАТО „потребан да чува наш народ на Косову”, а Николић да нема говора ни о каквом уласку у НАТО, и да Србија сличан споразум ускоро може склопити и са Русијом. Треба рећи да информативна служба председника Србије 19. фебруара није дала никакво саопштење за јавност. Објавила је само саопштење о Николићевом сусрету са амбасадором Казахстана.

„Шта ће бити са односима пуним поверења између Београда и Москве?”

И поред ћутања водећих српских медија, информација о предстојећем догађају брзо се проширила на сајтовима и страницама патриотских покрета у друштвеним мрежама, тако да се 20. фебруара у центру Београда окупило 15-20 хиљада људи, према процени организатора из покрета „Српски сабор Заветници”, с тим што организатори саопштавају да активисти из унутрашњости нису могли доћи до главног града, јер полиција није пропустила њихове аутобусе. Демонстранти су изашли са паролама против НАТО-а, транспарентима, заставама Србије, Русије и различитих друштвених и политичких организација, са портретима Владимира Путина, и уз српске народне песме и чувену руску песму „Вставай, страна огромная” кретали су се улицама кроз центар Београда до амбасаде Русије. „Стиче се утисак да су сви изашли на београдске улице. Наравно, мени као Рускињи је веома драго што видим да људи у Србији воле нашу Русију. Свуда се вијоре руске заставе, људи скандирају пароле подршке Русији. А опет, и као становица Србије поносим се српским народом, који је спреман да брани своје право да слободно бира. Данас је на демонстрацијама владала необична и инспиративна атмосфера народног јединства, снаге и воље!” – јавила нам је са лица места дописница медија центра „Руски експрес” Катерина Лане.

Фото: snopova.livejournal.com

Па ипак, и поред непопуларности НАТО-а у Србији, многи житељи Београда који би могли доћи на протест остали су код куће. „Ја не знам никога ко је био на митингу, и поред тога што су сви моји познаници против НАТО-а. Главни проблем су организатори, које многи доживљавају као екстремисте. Људима је досадило да буду статисти у акцијама политичких покрета, али и поред тога негативан однос према НАТО-у годинама се не мења. То је једна од константи политичке сцене Србије”, изјавио је Никола Танасић, политиколог и аналитичар „Нове српске политичке мисли”. „Ја често одлазим на митинге када је питање заиста суштински важно, чак и независно од тога ко је организатор. Био сам на митингу подршке Радовану Караџићу (који су 2008. године организовали Вучић и Николић), био сам готово на свим митинзима против предаје Косова. У данашњој акцији многи грађани су видели само предизборну кампању и лов на предизборне поене политичких групација чији циљеви нису најјаснији. Међутим, не треба искључити могућност да се она изроди у један аутентичан грађански покрет, поготово ако организаторима пође за руком да барем привремено 'закопају ратну секиру' између деснице и левице, и заиста организују један велики митинг 27. марта.Српски народ је уморан од политичких манипулација и изгубио је поверење у демократске институције. Да би људи учествовали у политичким променама, морају пре свега да верују у те промене. Сада та вера не постоји”.

Неутралност на Балкану? Ни студена ни врућа...

Др Никита Бондарев, наш стални експерт, заменик руководиоца сектора за европске земље и начелник групе за балканске земље Руског инитстута за стратешка истраживања (РИСИ), овако коментарише политички резултат протекле београдске недеље: „Вучић је раније имао прилично велики простор за маневар у спољној политици, с обзиром да Србија није чланица ни ЕУ ни НАТО-а. Он је много говорио о неутралности као принципијелној основи српског политичког живота. Међутим, видимо да је српски премијер потпуно свесно кренуо истим путем којим већ иду Бојко Борисов у Бугарској и Алексис Ципрас у Грчкој. То је „слалом” између националних интереса сопствене земље и интереса САД и ЕУ у истој тој земљи, и „слалом” између Русије и НАТО-а на спољнополитичком нивоу. Таква игра није донела ништа добро ни Ципрасу, ни Борисову. И један и други су морали да поднесу оставку, иако су и један и други некада били веома популарни, а сада то уопште нису. То посебно важи за Ципраса. Вучић је маштао о томе да постане други Јосип Броз, да се игра неутралности и несврстаности. А ето, на крају је постао други Ципрас, тј. човек који је издао све, прикривајући се патриотском реториком. Тако је и у вези са Косовом – формално Србија није признала његову независност, али у суштини се сама повукла са Косова. Тако је и у вези са НАТО-ом – формално Србија није чланица НАТО-а, али у суштини ће НАТО после овога што се догодило бити газда на територији Србије”.

Фото: snopova.livejournal.com

ТВ Царьград: У Београду одржане демонстрације против споразума са НАТО-ом

Росијскаја газета. Сва права задржана.