ЕКСКЛУЗИВНО Александар Грушко: НАТО нам предлаже повратак у прошлост

Прес-фото.
Руководство НАТО-а обуставило је практичну сарадњу са Русијом. Како оценити оно што се сада догађа између Москве и НАТО-а? Да ли је то стабилизација конфронтације, њена ескалација или су у питању неке друге тенденције? У односима са Алијансом Москва нема позитивних тема. Са друге стране, како је објаснио у интервјуу за „Росијску газету“ стални представник Русије при НАТО-у Александар Грушко, нема никаквих знакова да су земље Северноатлантског војног блока спремне за преиспитивање своје спољне политике.

– Александре Викторовичу, какве су последице првог заседања Савета Русија – НАТО, одржаног крајем априла?

– Ја не бих прецењивао резултат заседања, нити бих правио дугорочне прогнозе. Па ипак, може се рећи да је сусрет био користан. Савет Русија – НАТО није заседао скоро две године. Према томе, имали смо могућност да дубински размотримо кључне проблеме европске безбедности.

– Да ли је у том случају исправно констатовати да није ништа конкретно учињено, него сте се само састали и после састанка дали изјаве у том смислу да није дошло до напретка?

– Највећи проблем није у чињеници да се заседања одржавају него у томе што је НАТО обуставио сваку практичну сарадњу са Русијом. Ми смо сарађивали у читавом низу пројеката који су заиста доприносили јачању безбедности свих чланица Савета Русија – НАТО. У овом тренутку ми немамо ниједну позитивну тему на дневном реду и ја не видим никакве назнаке да су земље НАТО-а спремне за преиспитивање своје спољне политике.

Са друге стране, током заседања Савета Русија – НАТО у излагању појединих наших колега осећало се извесно сажаљење због тога што услед одлука које је донела Алијанса не можемо да наставимо сарадњу по питању Авганистана, где ситуација очигледно деградира, као и у области борбе против тероризма, иако је пре кризе тај правац био један од кључних у деловању Савета Русија – НАТО. Сарађивали смо и у сфери борбе против пирата. Набрајање би се могло наставити, али у овом тренутку ситуација не даје повода за оптимизам у будућности.

– Шта се данас дешава у односима између Русије и НАТО-а? Да ли је у питању стабилизација конфронтације, или њена ескалација, или се ради о неким другим тенденцијама? Ако по вашем мишљењу нема разлога за оптимизам у будућности, шта онда можемо очекивати од те будућности?

– Тенденција погоршавања односа још увек није изгубила свој потенцијал. Судећи по резултату сусрета министара спољних послова НАТО-а, одржаног прошле недеље, Алијанса наставља са политиком „одвраћања“ Русије и поред тога што сама позива на политички дијалог. Нећу да кажем да се у нашим односима са НАТО-ом води хладни рат, али Алијанса прелази на шеме осигурања безбедности које су важиле у доба Хладног рата. То изазива узнемиреност, јер се у овом тренутку не ради само о политици него и о развијању војних ресурса. Политика сада добија конкретне обрисе у „гвожђу”, тако да све оне многобројне мере које данас предузимају САД и њихови савезници у Европи само утврђују такав конфронтациони модел. А тај модел ће даље опет утицати на политику.

– Најсвежија епизода је отварање базе ПРО у Румунији, у вези са чим је дат читав низ изјава везаних за Црно море. У чему је суштина неслагања по питању Црног мора?

– Регион Црног мора је био јединствени полигон наше сарадње. Ако се осврнемо на политку коју је Руска Федерација спроводила у том региону, видећемо да је она била усмерена управо на јачање међусобне зависности, на формирање надинституционалних формата сарадње и подизање улоге држава које имају излаз на Црно море у решавању социјално-економских, саобраћајних и других питања. Русија је дала веома велики допринос стварању Организације за црноморску економску сарадњу и подизању њеног политичког значаја. Управо у том региону је први пут био припремљен комплет војно-поморских мера које доприносе јачању међусобног поверења. Била је формирана војно-поморска група „Блексифор“.

Сада НАТО покушава да пренесе конфронтационе шеме и у воде Црног мора. Недавно је председник Турске Реџеп Ердоган изјавио да се не сме допустити да Црно море постане „руско језеро“. Међутим, сви у НАТО-у добро знају да Црно море никада неће постати ни „језеро НАТО-а“ и да ћемо ми предузети све потребне мере како бисмо неутрализовали могуће претње и покушаје примене силе у вршењу притисака на Русију из правца југа.

Додао бих још да је наша Црноморска флота била добро интегрисана у међународне напоре усмерене на стабилизацију ситуације у региону Средоземног мора и јужно од њега. Конкретно, наша флота је активно учествовала у операцијама против пирата у координацији са НАТО-ом и Европском унијом, и укључила се у антитерористичку операцију НАТО-а „Активно настојање“ (Active Endeavour). Сада је НАТО одустао од тог облика сарадње.

– У условима све веће напетости, укључујући и летове руских авиона близу америчког разарача у Балтичком мору, 70 км од Калињинграда, има ли довољно механизама за спречавање случајног избијања конфликта? У којој мери функционишу „вруће линије“ и други механизми?

– Током протеклих деценија међународна заједница и европске земље створиле су у оквиру ОЕБС-а прилично развијен систем инструмената контроле наоружања и мера које омогућавају спречавање или отклањање опасности од избијања ненамерних војних инцидената, као и систем других инструмената, укључујући и линије „вруће везе“ између војних команди. Руска Федерација је склопила читав низ билатералних споразума, између осталих и са појединим чланицама НАТО-а. Ти споразуми се нису лоше показали, на пример у руско-норвешким односима. На европском северу они још увек функционишу прилично ефикасно.

Проблем није у томе да ли су такви механизми довољни или не, него је проблем у политици и ширењу војних ресурса које реализује НАТО. Испада да је Алијанса најпре приближила своју територију границама Руске Федерације, а затим почела да је засићује војном инфраструктуром и покренула је војну активност у размештању ротирајућих или трајних војних контингената, мада у суштини нема никакве разлике између трајног присуства или присуства са непрестаним ротирањем људства. Непрекидно се изводе војне вежбе, граде се магацини за тешку војну технику, како дефанзивну тако и офанзивну, и покрећу се нове војне мисије попут патролирања ваздушног простора Балтика. Самим тим се регион Европе – некада најмирнији са гледишта класичне опасности – претвара у сферу војне конфронтације.

Да би се ублажила напетост неопходно је бавити се управо тиме. Сваки дијалог ће имати смисла и садржаја само онда када НАТО одустане од ове линије коју спроводи, када процес ширења снага и покушаји демонстрирања силе дуж наших граница буду заустављени и редуковани. Тада ће се, по свему судећи, и створити услови за разматрање питања како да се осигура безбедност свих земаља Европе и у њеној регионалној димензији, имајући у виду чињеницу да у овом тренутку опасност није унутар европског континента, него се генерише споља у виду хаоса и распада државности у региону Блиског истока и Северне Африке, у виду миграционе кризе, опасности од терористичких напада и др.

Квалитет безбедности у Европи неће се дефинисати само по томе да ли ћемо ми успети да на војном плану ублажимо садашњу напетост у односима између НАТО-а и Русије, него и по томе хоћемо ли моћи да успоставимо стварну колективну сарадњу у супротстављању појавама које представљају опасност по заједничку безбедност. У тој области ситуација улива мало више оптимизма јер прагматични интереси избијају у први план. И поред покушаја да се организација попут НАТО-а искористи као инструмент за изолацију Русије, ми видимо да се сарадња са Москвом ипак развија у другим форматима када је реч о решавању кључних међународних питања и изазова везаних за безбедност. Ту имам у виду и блискоисточни квартет, и Међународну групу за подршку Сирији и Нормандијски формат – да набројим само неке моменте, а иначе је списак дужи. Због тога земље које учествују у тим напорима и које су спремне за сарадњу са Руском Федерацијом на колективној основи, тј. на основи равноправности уз уважавање наших легитимних безбедносних интереса, очигледно треба на одговарајући начин да преуреде политику организација чије су оне чланице. Овде не мислим само на НАТО, него и на Европску унију.

– Међутим, аргумент супротне стране гласи да се Русија показала као агресор и да је неопходно одвраћати Русију. Које аргументе по том питању ви примењујете у својим контактима када вам кажу да је Русија извршила анексију Крима, да размешта ново оружје у Калињинградској области, итд?

– За наше партнере је иначе карактеристично да они отварају нове странице историје. Заиста, видели смо њихову тежњу да искористе кризу у Украјини, а генеза те кризе је свима јасна. Она је, пре свега, покушај појединих снага на Западу да доведу Украјину у ситуацију да мора бирати једног геополитичког партнера – Русију или Запад, што се завршило државним превратом. У складу са међународним правом народ Крима је донео своју одлуку. Нама заиста покушавају да припишу сву одговорност за садашње јадно стање у сфери европске безбедности. И у том смислу се не либе ничега. Међутим, читава историја руске политике у тој сфери је историја доприноса изградњи истинског колективног система безбедности. Ако почнемо да реконструишемо догађаје из године у годину и погледамо шта је чинила Русија, уверићемо се у доследност њених напора усмерених на превазилажење наслеђа Хладног рата. Пре свега, ми смо повукли све трупе бившег Совјетског Савеза из земаља Источне Европе и Балтика. Узгред, тада су балтичке земље прокламовале политику непридруживања војним савезима. Ми смо били водећа земља у покушајима да се формирају принципијелно нови режими контроле наоружања. Мислим пре свега на склапање Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи. Затим је Русија постала иницијатор процеса адаптације тог споразума, који је окончан тако што је 1999. године потписан одговарајући споразум. Русија га је ратификовала 2004. године. Земље НАТО-а су, међутим, избегле његову ратификацију уз потпуно несувисло образложење, и самим тим су срушиле материјални темељ војне безбедности у Европи.

Због тога процесе који се данас дешавају треба сагледавати пре свега из угла геополитичких интереса одговарајућих земаља. Таква анализа сведочи да је украјинска криза искоришћена као повод за нагли заокрет у политици и развоју војних ресурса НАТО-а. Ја сада нећу да се упуштам у конспиративне верзије, али трезвена анализа ипак указује на то да се НАТО не осећа нимало лагодно ако нема јаког непријатеља.

Све операције које је НАТО извео по завршетку Хладног рата имале су негативан резултат. То важи и за Балкан и за Либију. Земље НАТО-а сносе директну одговорност за разарање Ирака. Оно што сада видимо на простору Блиског истока и Северне Африке јесте појава огромних територија на којима господаре терористи и екстремисти свих боја. То је умногоме резултат деловања НАТО-а. Исто важи и за Авганистан. НАТО је тамо био присутан и пре 12 година, али резултат тог присуства је засада под великим знаком питања, као што је питање и да ли ће у најскорије време у Авганистану бити сачувани бар некакви остаци стабилности. У овом тренутку је очигледна тенденција у правцу погоршања ситуације. Све већи је број области које контолишу талибани. Све је јача и „Исламска држава“. Ми то третирамо као потпуно очигледно угрожавање безбедности. На пример, ми видимо да екстремисти и терористи продиру у северне провинције Авганистана, што непосредно угрожава наше савезнике из Организације уговора о колективној безбедности (ОДКБ).

Хтео бих да истакнем да се у западној политиколошкој средини још пре украјинске кризе постављало питање хоће ли НАТО моћи да постоји као инструмент који одговара новим условима безбедности. Данас ми видимо да се представа о крупном непријатељу користи за решавање сасвим других геополитичких задатака, тј. за враћање НАТО-а у центар светске политике, као и за покушај да се докаже како не постоји други начин за осигурање безбедности осим „натоцентризма” са ослањањем на стратешку везу између Европе и САД. Зато им је и потребан крупан непријатељ коме ће они супротставити Алијансу.

Дипломате читају документе. Пре неколико месеци је издата нова редакција ратне стратегије за европску команду оружаних снага САД. Тамо „црно на белом“ пише да се задаци те команде састоје у ширењу интереса САД „од Гренланда до Каспијског мора и од Северног леденог океана до Леванта“. Где су САД, а где је Каспијско море. И где Русија може да шири сопствене националне интересе? Према томе, када кажу да Русија јача своју војну моћ, треба рећи пре свега да ми то радимо на својој територији. И уверавам вас да све наше активности нису никаква тајна за наше саговорнике.

Не мислим да су људи у НАТО-у толико наивни да не очекују војнотехнички одговор Русије на све оне мере које предузимају на источном крилу, а у које спадају покушаји демонстрације силе, летови дуж наших граница и приближавање разарача наоружаних гомилом крстарећих ракета на неколико десетина километара од кључних објеката Ратне морнарице РФ. Мислим да они знају да ће Русија одговорити. Ја њихове потезе видим као свесну политику која треба да докаже „потребу“ за НАТО-ом у новим условима безбедности, а уједно да реши и друга питања, као што је, рецимо, приморавање Европљана да „одреше кесу“ за одбрану и да купују америчку војну технику.

– Када чујемо то што ви сада говорите и оно што говоре представници земаља НАТО-а стиче се утисак да су у питању два монолога који се практично нигде не пресецају. Шта треба да се догоди па да ти монолози постану дијалог? Постоји ли некакав терен на коме те верзије могу да се приближе једна другој?

– Надам се да ће се таква основа појавити. У односима Русије и НАТО-а постоји неколико димензија. Ми смо увек полазили од тога да ће порасту поверења у нашим односима временом допринети сарадња коју је реализовала Руска Федрација – да поменем само транзит у Авганистан и друге врсте подршке Међународним снагама за подршку безбедности (ISAF), припрему техничара авганистанских оружаних снага на руској територији и др. НАТО треба да схвати да је неопходно прећи на позитиван дијалог на равноправној основи, и да ће без тога бити тешко разговарати са Русијом о позитивној стабилности у односима.

Наравно, Русија и НАТО ће и даље бити водећи војни фактори на евроатлантском простору, али не треба се много надати да ће чисто козметичке мере бити плодотворне у условима када се у самој фасади појављују пукотине. А оне се појављују пре свега зато што НАТО својом политиком и ширењем војних ресурса деформише систем инструмената који су стварани по окончању Хладног рата и фактички нас позива у прошлост. Другим речима, ми не бисмо желели да се са њима гледамо преко нишана, али ни кроз призму потенцијала који могу бити размештени дуж наших граница. То је непријатна истина. Што се каже, ништа лично. Од базе Амари у Естонији коју користи ратно ваздухопловство НАТО-а потребно је само неколико минута лета до Санкт Петербурга. Према томе, сваки професионалац у редовима руске армије свакако ће учинити све да се неутралише опасност коју представља таква база, а ми знамо да се на њој могу налазити и војни авиони. Да би се та тенденција зауставила нису довољни политички напори. Потребно је уједно се одрећи и конфронтационих војних планова.

– Шта могу да учине европске земље у том смислу? Обично се сматра да НАТО игра како Америка свира, и да она дефинише сву политику.

– То је заиста тако. Америка се пита. Не у потпуности, али она одређује основне контуре политике и ширења војних ресурса НАТО-а. Што се тиче западноевропских земаља, свакако да оне саме треба да одлуче у којој парадигми безбедности желе да буду. Ја сам убеђен да људи здравог разума добро знају да најбољи услови безбедности могу бити створени само кроз развој партнерства са Русијом. Ми живимо на истом континенту и зависимо једни од других, јер се географија не може променити. Али се свет знатно изменио. Све нас подједнако угрожавају нове претње и опасности, и због тога је потребно ујединити напоре.

Још једном наглашавам да по многим питањима такви прагматични интереси избијају у први план. Покушаји да се Русија изолује коришћењем трансатлантских формата, као што смо се уверили, не сметају западноевропским земљама да нас третирају као кључног партнера у решавању конкретних светских и регионалних проблема.

– А шта ће у вези са тим бити са Основним актом Русија – НАТО?

– Основни акт Русија – НАТО и даље је један од малобројних фактора одвраћања. Због тога ми сматрамо да његов значај ни у ком случају не треба потценити. У многим чланицама НАТО-а постоје политичке снаге које се залажу за одбацивање тог документа. То би било крајње опасно. У том случају би се, по свему судећи, могло рећи да Европа ризикује да остане без последњих остатака инструмената који осигуравају безбедност а не заснивају се на равнотежи претњи и контрапретњи. Шта је то контрола наоружања? Њен смисао је у томе да осигура што већу безбедност уз што мање средстава. Одбацивање Основног акта и његових одредби о уздржаности у војној сфери биће директан позив на нову фазу трке у наоружавању. Такав развој догађаја би битно дестабилизовао ситуацију у Европи. А то не одговара општеевропским интересима. Председник Руске Федерације В. В. Путин у више наврата је говорио да то није у нашем интересу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“