Осетинске пите округлог или троугластог облика пречника 30-40 сантиметара са разним филовима припремају се у Северној Осетији за верске и државне празнике. Домаћице у свечаним приликама износе на трпезу три пите које симболизују Бога, Сунце и земљу. За парастос се припремају само две пите, јер покојник више неће видети сунце.
Најпознатије осетинске пите су: фиџин (са сецканим месом), цахараџин (са младим лишћем цвекле), уалибах (са сиром) и картофџин (са кромпиром).
Ове танке лепиње са филом, запечене на сувом тигању, уобичајене су у Дагестану, Ингушетији, Чеченији и Кабардино-Балкарији. Чуду је округлог или полукружног облика. Припрема се и од бесквасног и од киселог теста. Понекад се меси са ајраном (ферментисаним млечним напитком).
Чуду се прави са месом, најчешће са јагњетином или говедином („ет чуду“), са творогом („бишлак чуду“), дулеком („кабак чуду“), киселим млеком („чиј чуду“), а такође са зеленим лиснатим поврћем: младим луком, копривом, лободом или кисељком (штавељом).
Сочне лепиње у облику сунца обавезно су јело на столу у Карачајево-Черкесији и Кабардино-Балкарији. Хичини су код Балкараца танки и равни, а код Карачајеваца су веома мекани и са пуно надева. Некада су се пекли о верским празницима, а сада их праве за породичне гозбе.
Класични хичини са сиром називају се „хумужу хичини“, али су подједнако укусни и са месом, купусом или кромпиром.
Национално јело у Чеченији и Ингушетији су танке лепиње од кукурузног или пшеничног брашна замешене са кефиром или ајраном. Некада је био обичај да се пече хингалш велики као рука до лакта једногодишњег детета и да се таквим лепињицама часте рођаци и комшије када малишан прохода.
Хингалш се припрема са филом од бундеве и лука. Упркос горкастом укусу лука надев је довољно сладак и ароматичан јер му се додаје тимијан.
Чебуреци су данас у Русији веома популарна улична брза храна која се може купити на железничкој станици, у близини метроа или у чебурегџиницама.
У многим кавкаским регионима, међутим, ово пециво се припрема од давнина.
У Ингушетији се за филовање чебурека бира свежа јагњетина, додаје се пуно зеленог лишћа (першуна или целера) и кувани пиринач. Такође је уобичајен рецепт чебурека са надевом у који се не додаје пиринач већ зрели парадајз.
Прави кавкаски чебуреци прже се у казану на отопљеном овчијем лоју. Овај специјалитет је одличан у комбинацији са хладним млечним производима попут кефира, ајрана или обичног млека.
Кумици, највећи турански народ Северног Кавказа, припремају мичари, традиционално јело од кукурузног брашна и прженог лука које личи на нашу пројару. Обично је округао, пречника 25 цм. Прави се тако што се у кукурузно брашно додају сода и пржени црни лук, и све се то замеси са доста кефира. Добије се висока, ваздушаста и хранљива пита.
Кумици имају изреку посвећену великој количини лука у пити: „Мушкарцу треба пола мичарија и цела главица лука“.
Ову свечану питу са месом припремају Лезгини који живе на југу Дагестана. Надев се састоји од јагњетине, кромпира, лука, ораха и зачина. Танки слојеви теста премазују се филом и стављају један преко другог. Последњи слој је тесто. Пита је веома хранљива и најчешће се припрема у пећи током хладних месеци.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
