Руски приградски возови „електричке“: Сусрет са „правом” Русијом

У Москви постоји шала да дошљаци постају „домаћи“ тек када редовно почну да користе електричне приградске возове, популарне „електричке“. Градски метро се лако користи, свуда постоје мапе, па се чак и странци могу лако снаћи. Али, путовање „електричком“ се доживљава као права авантура, иако је чисто, удобно и сигурно. То је један од најбољих начина да упознате бескрајна пространства Русије.

Приградска железница повезује Москву с бројним местима у околини. Московљани жељни одмора током лета је често користе за одлазак до својих викендица. Међутим, чак и у новијим возовима који саобраћају у околини Москве готово да не постоји пракса да се путницима најављује наредна станица путем звучника, па ако не познајете руту, лако вам се може догодити да не сиђете тамо где сте желели.

Слике с путовања: Можајск, град на брду

Прошлог септембра одлучио сам да пријатеље који живе у предграђима Москве обиђем користећи искључиво „електричку“ у време ван саобраћајног шпица, и да тако стекнем статус „правог Московљанина”. Испоставило се да је ово добар начин да упознам људе које иначе никада не бих срео.

На путу ка старом граду Можајску, чувеном по Бородинској бици, упознао сам учесника рата у Авганистану који ми је причао о осамдесетим годинама и дешавањима у тој ратом разореној азијској земљи. Другом приликом, током нешто дуже вожње, с једним сапутником започео сам површни разговор после чега нам се придружило неколико непознатих људи у расправи о врло озбиљним темама: од геополитике до мистерија универзума! Овако нешто вам се никада не би десило у самој Москви, у московском метроу или другом градском превозу. Међутим, када уђу у приградску „електричку”, Московљани као да више никуда не журе – потпуно се опусте.

У приградским возовима често наступају талентовани извођачи и музичари, па можете уживати у њиховим представама, а заузврат се очекује да их наградите малом свотом новца.

Изван Москве

„Електричке“ представљају бољи део совјетског наслеђа, јер су помоћу њих многа мала села повезана с градовима. Имао сам среће да овим возовима и ја обиђем нека од забачених места Русије.

У Москви се карте купују на електронским апаратима и имају бар-код који се скенира. Данас је тако, али ова модерна технологија се још није користила у мањим местима током протеклих десет година, када сам с пријатељима путовао по Сибиру и руском Далеком истоку.

На бројним путовањима до Владивостока моји тадашњи пријатељи с факултета инсистирали су да путујемо без карте. Изгледа да у то време заиста нико није куповао возне карте за одлазак до лепих и чувених места, попут залива Шамора и других локалних одмаралишта.

Пошто сам био „лепо васпитан младић из Бомбаја”, није ми се допадала идеја да путујем без карте и био сам убеђен да ће бар једном наићи контрола. Пријатељи су ми се смејали и говорили да би компанија „Руске железнице“ коначно зарадила нешто новца ако би почела да кажњава сваког путника без карте.

Путовање железницом кроз време

Једног дана, баш док је неко поново причао ову шалу, у наш вагон уђе човек у униформи. Ето, најзад ћемо и ми бити ухваћени „на делу” – помислих ја, а вероватно и остали. Човек није никога другог ни погледао, већ је кренуо право ка мени. Ја већ кренух да дохватим новац из џепа и да платим казну, кад ме он на доста добром енглеском језику замоли за цигарету! Сви праснусмо у смех.

После тога сам већ инсистирао да још истог дана купимо карту за Владивосток, али на наше изненађење на станичном шалтеру за продају карата није било никога.

Током вожњи „електричком“ за Владивосток, срео сам разне људе, од нервозних кинеских имиграната који се расправљају с полицијом до музичара који иду на рејв концерт. Ипак, издвојио бих један догађај. У тренутку када је воз полазио из градске станице, чули смо у нашем вагону малог дечака како пева. Имао је слуха, али нико од нас није знао на ком језику изводи песму. Испоставило се да је Циганин. Наравно, знао сам да у Русији живе Цигани, али нисам знао да их има и на обали Тихог океана.

Дечак је имао можда седам или осам година. Док се провлачио између путника прикупљајући новац, угледао ме је и изненадио се, баш као и ја. Имао је изразите индијске црте лица и после много месеци био је прва особа која ме је подсетила на Индуса. Нетремице ме је посматрао и вероватно се питао одакле сам. Дали смо му воће и чоколаду, што је била награда за певачки труд, а онда, пошто смо били веома радознали, на руском језику смо га питали одакле је. Није нас разумео. Својевремено сам прочитао да нека циганска племена говоре језиком сличним хинду језику, па му се тако обратих, али дечак ни то није разумео. И данас се питам шта се с њим у међувремену десило. Мора да је сада већ велики момак.

Свако ко путује у Русију требало би да се бар једном провоза „електричком“, јер је путовање руском приградском железницом гаранција да ће кући понети занимљиве успомене.

Росијскаја газета. Сва права задржана.