Совјетски Савез је имао бројне фабрике аутомобила, али обичан човек није могао тек тако купити себи ауто, јер за то није био довољан само новац. Чак се прича да је производња аутомобила намерно ограничавана како се совјетски грађани не би превише „опустили“, тј. добили превише слободе.
У првим годинама совјетске власти домаћа производња аутомобила је била занемарљива. Ауто-парк се већином састојао од „национализованих“ возила стране производње (између осталог и из императорске гараже) која су коришћена у службене сврхе. У оно време није било ништа теже добити дозволу него данас (у целој земљи су отваране ауто-школе у склопу Добровољачког друштва за помоћ и сарадњу са копненом армијом, авијацијом и морнарицом), али је куповина сопственог аута била сензационалан догађај.
Љиља Брик у аутомобилу. Из серије „Путовање у Лењинград реноом Мајаковског“. 1929.
Александар Родченко/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruЈедан од првих совјетских грађана који је имао лични аутомобил био је писац Владимир Мајаковски. Он је 1928. године по одобрењу Комесаријата за спољну и унутрашњу трговину СССР-а довезао из Француске Renault NN за вољену Љиљу Брик. Он лично није седао за волан, али је њој то била велика жеља. Узгред, Брик је и прва жена у СССР-у која је добила возачку дозволу. Пар година касније придружиле су јој се оперска дива Антонина Нежданова (она је 1931. године набавила модел Ford-A) и Љубов Орлова (Packard-120). Подразумева се да је аутомобил стране производње могао бити купљен само у иностранству, јер у СССР-у није било овлашћених дилера.
16. конгрес Свесавезне комунистичке партије. Јосиф Стаљин излази из Бољшог театра. 1930. Аутомобили на фотографији: британски Rolls-Royce из Гараже за посебне намене, и лево у позадини амерички Buick.
Г. Петров/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruТоком 1930-их почиње да се развија аутомобилска индустрија у СССР-у. Међутим, земљи су пре свега били потребни камиони, трактори и аутобуси, а такође путнички аутомобили за разне службе и институције (милиција, такси службе...). Совјетско руководство постепено почиње да размишља о градском аутомобилу који би могао бити купљен за личне потребе, па чак и избацује неколико пробних партија првих модела ГАЗ-А и КИМ 10-15, али је Велики отаџбински рат знатно успорио те пројекте.
Аутомобили: путнички КИМ-10, теретни ГАЗ-АА, ватрогасно возило ЗИС-5 (слева надесно), 1940.
А. Књазев/SputnikПосле рата се у земљи појавио велики број „трофејних“ Опела и Мерцедеса које су совјетске фабрике аутомобила почеле да копирају и да на основу њих праве сопствене моделе. Тако су средином 1950-их совјетски грађани добили могућност да набаве нови аутомобил. Потражња за чудом технике била је већа него што је очекивао „Госплан“, тако да су на листама чекања људи проводили и по неколико година. Ауто је купован непосредно од фабрике.
Тада су били популарни плакати „Ако си уштедео новац – купи ауто!“
У процесу куповине постојале су две потешкоће. Требало је најпре уштедети потребну суму, а затим се пријавити на листу чекања (на ово друго многи нису имали право).
Просечна плата радника је била 800 рубаља, док је „Москвич 401“ коштао 8.000, а „Победа“ 16.000 рубаља. Људи су ове марке чекали и по четири године, тако да су за то време заиста могли уштедети потребан новац. Цене се мењају током 1960-их, после монетарне реформе. Просечна плата је 170 рубаља, а „Москвич“ кошта 5.000 рубаља док је „Волга“ двоструко скупља. И поред тога, све више људи је желело да купи аутомобил. Током 1960-их је у Москви било регистровано 150.000 аутомобила, а током 1970-их већ пола милиона! У ову статистику су убројана и службена и лична возила.
Мења се и систем пријављивања на листу чекања. То је почетком 1960-их било омогућено само на радном месту, а аутомобили су „дељени“ неравномерно, тј. једно предузеће је годишње добијало само два, а друго десетине возила. Синдикат је бирао раднике који заслужују да буду стављени на листу чекања. То је била нека врста мотивације на радном месту. На листи се чекало 6-7 година. Узгред, у СССР-у су добијани кредити за одређену робу, али се ауто могао купити само за готовину.
Московска фабрика аутомобила АЗЛК.
Борис Кауфман/SputnikДуго очекивано „решење“ је издавано у виду картице са датумом и тачним временом када купац може у фабрици „подићи“ свој аутомобил, као и сума новца коју треба да донесе. У овом конкретном случају то је био 22. септембар 1977. године од 8:00 до 14:00. ВАЗ 2106 је коштао 7930 рубаља. Боја је увек била изненађење, тј. зависила је од партије коју фабрика тренутно прави.
Било је и оних који су добијали ауто преко реда. „Мој деда је од рударског комбината Нориљска за пет година добио 21013. Комшије су нудиле у замену стан у обласном центру, али баба није хтела да чује; каже, то је поклон унуку. Возио сам га петнаестак година, ено га сад труне у старој гаражи“, сећа се руски корисник интернета на ауто-форуму.
„Југозапад се развија“. Изградња нових стамбених четврти у Москви. Густина саобраћаја током 1960-их.
Борис Косарев/Из породичне архиве Марије Косарев/russiainphoto.ru„’Госплан’ није рачунао све веће приходе грађана, него су штанцовали онолико аутомобила колико добију директиву одозго, мада су могли да праве много више“, пише други корисник. „Мој деда је 1975. купио ’Волгу’ за 9.500 рубаља. Он је био пуковник, имао је јаке везе, по ауто је отишао у ГАЗ кад су му јавили телефоном. А продао га је 1985. за 18.000 рубаља. Значи, ауто је вожен десет година, а цена му је због дефицита порасла. Онда је он за 11.000 рубаља купио нову ’Волгу’“.
Хала за завршне радове. Фабрика аутомобила „Лењинов комсомол“ (АЗЛК).
С. Соловјов/SputnikУзгред, тада је постала популарна лутрија „Спортлото“, на којој се могао извући аутомобил. На пример, мама Владимира Путина је имала среће 1972. године, када је извукла бели „Запорожац“.
„Запорожац“ Владимира Путина.
Дмитриј Астахов/SputnikКад ауто коначно стигне, тек онда почињу проблеми: треба набавити и бензин (било је веома мало пумпи), и делове, и побринути се о гаражи за кола јер испред зграде неко може да их изгребе.
Аутомобил Москвич - 2138.
Валентин Мастјуков/TASSО потешкоћама приликом куповине аутомобила (и не само аутомобила) причали су се вицеви, не само у СССР-у него и у иностранству. Амерички председник Роналд Реган је 1988. године јавно испричао један такав виц:
„У СССР-у људи десет година чекају на ред да купе ауто. И ево, долази купац и доноси аванс, а службеник му каже:
– Све је у реду, дођите по ауто за десет година.
– Ујутру или увече?
– Па то је тек за десет година, зар је битно?
– Битно је, зато што ми тада ујутру долази водоинсталатер“.
Совјетски космонаут Јуриј Гагарин поред аутомобила „Матра“ испред споменика „Освајачима космоса“.
Валентин Мастјуков/TASSЗна се да је први космонаут Јуриј Гагарин имао две „Волге“ (једну је купио, другу му је поклонило совјетско руководство), а такође футуристички спортски ауто Matra-Bonnet Jet VS који је добио на поклон у Француској. А глумац и кантаутор Владимир Висоцки је у различитим периодима имао светлоплави седан Mercedes-Benz S-class W116 и браон купе Mercedes-Benz SLC. Естрадни уметници су често на гостовањима куповали стране аутомобиле уз претходно одобрење руководства земље.
Али то није био једини начин да се набави редак ауто. Често су страни политичари поклањали руководству аутомобиле западне производње. Таква возила су увожена и за потребе страних амбасада. Већ током 1960-их и 1970-их се у Москви (а затим и у другим већим градовима) отварају комисионе продавнице и ауто-пијаце где се „отписани“ аутомобили после судара продају по цени нових совјетских модела. Те кршеве су куповали они који су по сваку цену хтели да имају ауто стране производње, али и они који нису имали право да буду на листи чекања совјетских возила. Сами су их и поправљали, понекад годинама. Појединци су имали среће да им западне ауто који скоро и да се не мора поправљати. То се често добијало преко везе.
Совјетски глумац Иван Диховичниј је причао како је у Москви набавио отписани „дипломатски“ Alfa Romeo који је припадао жени аргентинског амбасадора. „’Алфу’ су у продавници најпре за мене проценили као стари ’Запорожац’, али трик није прошао јер је још неко хтео да је узме. Морао сам да је платим као ’Жигули’“. Затим се Духовничиј спријатељио са механичарем италијанске амбасаде. „Он ми је помагао у одржавању ’Алфе’, и једном ме пита: ’Хоћеш да ти довезем Ferrari Dino?’ Наравно, ја пристанем. И он стварно довезе. Али да би доспео у комисион тај Ферари је најпре морао да има удес. И сад замислите следећу слику: седамдесете године, обилазница „Садовоје кољцо“, врло мало аутомобила. Наилази Ферари и из чиста мира удара у камион! Возач камиона само што није поседео од изненађења“.
Изложбени центар ВДНХ. Аутомобил „Застава-1300“.
Виктор Горкин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruСовјетски Савез је 1985. године дозволио масовни увоз половних аутомобила. Били су ту и чешка „Шкода“, и југословенска „Застава“, и „Трабант“ из Источне Немачке... Права поплава аутомобила. Крајем совјетског периода само у Москви је било око милион возила.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
