Необични гробови најпознатијих Руса

Russia Beyond (Westend61 / Getty Images; Sputnik; Public Domain)
Помпезни надгробни споменици били су у моди у Совјетском Савезу. Како изгледају гробови најпознатијих историјских личности Русије? Како су сахрањени Толстој, Лењин, Стаљин и друге „легенде“?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Руси се увек радо сећају прошлости. Чак и када пролазе кроз гробље, знатижељно разгледају надгробне споменике. На најпознатијим гробљима у Русији организују се чак и екскурзије. На Црвеном тргу, у сувом центру главног града, налази се права некропола. Поред маузолеја Владимира Лењина, у бедемима Кремља је сахрањен велики број угледних функционера, војсковођа и космонаута, међу којима је било и странаца. Чак и када је у иностранству, Рус неће пропустити прилику да сврати на старо гробље, у нади да ће пронаћи гробове својих сународника. А како изгледају гробови познатих личности у Русији? Ово су само неки од њих.

Прочитајте још! Где су гробнице руских царева?

Александар Пушкин (1799-1837)

Портрет А. С. Пушкина, 1827, Орест Кипренски.

Најпознатији руски песник је смртно рањен близу Петербурга, у двобоју против човека за кога се говоркало да је љубавник песникове жене Наталије Гончарове. Дворске интриге су толико разгневиле Пушкина да је проблем могао бити решен једино двобојем. Многи су били потресени погибијом највећег руског песника и склони да за то оптуже власт и кругове блиске власти. Хиљаде људи су дошле да се опросте са покојним песником и негодовале због трагедије.

Гроб Александра Пушкина у Свјатогорском манастиру .

Император је организовао неприметну сахрану како би спречио нереде. Жандари су под окриљем ноћи тајно одвезли мртвачки сандук у Псовску губернију (600 км од Москве). Песник је сахрањен на територији Свјатогорског манастира, близу Михајловског, његовог породичног имања.

Николај Гогољ (1809-1852)

„Портрет писца Николаја Васиљевича Гогоља“, Ф. А. Молер, почетак 1840-их.

Смрт најмистичнијег руског писца још увек је тајновита и обавијена легендама. Према сведочанствима савременика, Гогољ је много страховао да ће пасти у летаргичан сан и бити жив сахрањен (према једној легенди, на крају се управо то и догодило). Велики писац је умро у својој 43. години у загонетним околностима. Претпоставља се да је узрок смрти био тежак нервни слом. Девет дана пре смрти он је из непознатог разлога спалио готово завршени други том „Мртвих душа“, своје највеће дело. Гогољ се и сам веома потресао због тог догађаја. Сахрањен је на гробљу Даниловског манастира у Москви. Гроб му је био украшен бронзаним крстом на узвишењу које симболизује Голготу и црном мермерном плочом.

Скица гроба на гробљу Даниловског манастира // савремени гроб на гробљу Новодевичјег манастира

Совјетска власт је 1930. године затворила манастир и уништила некрополу, због чега су пишчеви посмртни остаци пренети на Новодевичје гробље у Москви. После тога су почеле да круже гласине како се током ексхумације наводно испоставило да у гробу недостаје Гогољева лобања, јер је била украдена, или да је лобања била окренута у страну, што као да потврђује Гогољева страховања, тј. као да је био жив сахрањен. Данашњи изглед гроба на Новодевичјем гробљу је копија првобитног.

Лав Толстој (1828-1910)

Л.Н. Толстој у Јасној Пољани, С.М. Прокудин-Горски, мај 1908.

Толстој је живео дуже и написао више књига од многих руских писаца, али је у старости доживео велики духовни преокрет. Много је размишљао о вери и критиковао је Цркву у својим трактатима. Писао је, између осталог, да је улога свештеника као посредника у човековом општењу са Богом потпуно сувшина. И Црква и световна власт су забраниле објављивање Толстојевих трактата на богословске теме и његов последњи роман „Васкрсење“. На крају је писац сам за себе рекао да је изван Руске православне цркве, а Цркви није преостало ништа друго него да констатује ту чињеницу.

У својој последњој духовној фази писац је гајио симпатије према старообредницима, почео је да води „једноставан“ живот и мало је недостајало да се одрекне личне имовине. Није, међутим, наишао на разумевање своје супруге (јер су и њих двоје и њихова многобројна деца заправо живели од те имовине). Избио је породични конфликт, 82-годишњи писац је тајно побегао од куће и запутио се возом на југ. Међутим, успут се разболео и умро на малој станици Астапово. Данас се та станица зове Лав Толстој.

Гроб Лава Толстоја на музеј-имању Јасна Пољана.

Лав Николајевич је сахрањен на своме имању Јасна Пољана, у шуми на крају јаруге. Сахрана је обављена без опела и било каквог црквеног обреда (мада су колале гласине да је, наводно, тајно опеван). На гробу није било ни крста, ни надгробне плоче, него само узвишење покривено травом, у складу са завештањем.

Петар Чајковски (1840-1893)

Портрет Петра Иљича Чајковског, Н. Д. Кузњецов, 1893.

Чајковски је 1893. године био потпуно здрав, али је у петербуршком ресторану попио чашу непрокуване воде, иако је владала епидемија колере. Већ наредног јутра му је позлило. Четири дана је био у крајње тешком стању, а четвртог дана је умро.

Међу руским емигрантима је колала легенда да је Чајковски извршио самоубиство бојећи се гоњења због хомосексуализма. Наводно су симптоми тровања арсеном слични симптомима колере.

Надгробни споменик композитора на Тихвинском гробљу у Санкт Петербургу.

Сахрану руског композитора платио је лично император Александар III. Опело је извршено у Казањском храму уз учешће хора императорских позоришта. Сахрани су присуствовали чак и чланови породице Романов. Најпознатији руски композитор сахрањен је на Тихвинском гробљу у Александро-Невској лаври у Санкт Петербургу.

Владимир Лењин (1870-1924)

В. И. Лењин, 1920.

Лењин се разболео само пет година након револуције 1917. године. Претпостављало се да је узрок болести било нервно напрезање у непрекидним јавним говорима, напорном раду и стресу после атентата 1918. године. Преживео је три мождана удара, после чега више није могао да говори. Умро је од излива крви у мозак (мада се причало и да је умро од сифилиса). Лењинова смрт је проузроковала читаву бујицу невероватних гласина. Причало се да је побегао у иностранство, да је умро одавно али му је тело било замрзнуто, те да то и није његово тело него воштана лутка...

Привремени дрвени маузолеј. Почасна стража.

Питање начина на који треба сахранити Лењина разматрано је и раније, док је он још био жив, али тешко болестан. Човека који је сатирао Цркву и црквене обреде није било могуће тек тако закопати по хришћанском обичају. Према званичној верзији, Јосиф Стаљин се изјаснио да Лењиново тело треба „сачувати“, и да је то, наводно, жеља „радног народа“. То је значило да се тело балсамује по методама савремене науке. (Многи партијски другови су, додуше, у почетку били скептични, јер им се чинило да ће Лењинове „мошти“ служити као мошти руских светитеља, што је штетно по марксизам).

Данашњи изглед Маузолеја.

Организована је „световна“ (тј. не црквена) церемонија опраштања. Мртвачки сандук са Лењиновим телом је био изложен у Дворани стубова Дома синдиката (касније ће ту бити изложена тела и других совјетских руководилаца). Пет дана се није прекидала поворка људи који су прилазили да се опросте од вође, а затим је балсамовано тело смештено у привремени дрвени маузолеј на Црвеном тргу. На том месту је 1930. године подигнут данашњи гранитни маузолеј, где Лењиново тело (тј. оно што је од њега остало) још увек лежи у прозрачном саркофагу. Специјална лабораторија се брине о очуваности спољашњег изгледа посмртних остатака.

Јосиф Стаљин (1879-1953)

Јосиф Стаљин

Стаљин је имао 73 године када му се 1. марта 1953. паралисала десна половина тела. Припадник обезбеђења га је затекао како лежи на поду. Три дана касније вођа народа је умро. Као и у Лењиновом случају, званичан узрок смрти је био излив крви на мозак.

Ред испред маузолеја 1957.

И Стаљиново тело је било изложено у Дому синдиката. Три дана је река људи пролазила и опрашала се од вође. И чланови страних делегација су долазили да положе венце. Сахрана је обављена 9. марта и остала је позната по томе се окупило толико народа да је стотинак људи изгубило живот у великој гужви. Стаљиново балсамовано тело је у свечаној погребној поворци унето у маузолеј у пратњи артиљеријске канонаде и ратних авиона који су пролетали изнад Црвеног трга.

Данашњи гроб Јосифа Стаљина испред зидина Кремља, 2022.

Тела двојице совјетских лидера су осам година била у маузолеју једно до другог. А онда је 1961. године у склопу борбе против „култа Стаљинове личности“ његово тело изнето из маузолеја и сахрањено испред зидина Кремља, где се и данас налази.

Јуриј Гагарин (1934-1968)

Јуриј Гагарин у кабини брода „Восток-1“ пред старт. Космодром Бајконур, 12. април 1961.

Седам година након легендарног лета у космос Јуриј Гагарин је погинуо у авионској несрећи за време вежбовног лета у ловачком авиону МиГ. Крајем шездесетих је совјетска власт већ нашла начин да заобиђе „хришћански погреб“, и тај начин је било кремирање. Многе познате личности у Совјетском Савезу су кремиране.

Гроб Јурија Гагарина испред зидина Кремља.

Тако је урађено и са чувеним космонаутом. Урна са његовим прахом је узидана у кремаљски бедем, где је затим формирана читава некропола угледних државника, чланова партије и генерала.

Прочитајте и ово: Најнеобичнији надгробни споменици на московским гробљима 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“