У Совјетском Савезу је било мало оних који су могли да слушају западну музику на оригиналним грамофонским плочама. Плоче су биле права реткост и цена им је била баснословна, а како се „гвоздена завеса“ спуштала све теже су могле да се нађу. Скоро сва музика која се асоцирала са Западом (рокенрол, џез, буги-вуги) била је незванично забрањена (и компромитовала је оне који је слушају), а продаја плоча „на црно“ третирана је као кривично дело (од октобра 1931. године у СССР-у је забрањена приватна трговина као таква, да би се касније у кривичном законику појавио и прекршај „Шпекулација“ за који се могло добити 7 година затвора).
Фотографија са изложбе „Музика на костима“ која је одржана у Музеју „Гаража“ 2017. године.
Иван Јерофејев/ГаражТада се у земљи појавио јединствени медиј за похрањивање музике. Биле су то грамофонске плоче ручне израде, направљене од еластичних рендгенских снимака. Звали су их „музика на костима“, „музика на ребрима“ или само „ребра“.
„Ребра“ су била на врхунцу популарности током 1940-их и 1950-их, када је совјетска цензура успоставила пуну контролу над музичком индустријом. На уобичајеним грамофонским плочама могле су се слушати песме народних естрадних извођача СССР-а, а свака друга музика коју власт није одобрила третирана је као незванична и није могла бити снимљена легалним путем.
St. Louis Blues, Виљем Хенди.
Игор Белиј (bujhm)Тако су, на пример, поред Френка Синатре, Битлса, Чака Берија или Елвиса Прислија на „ребрима“ снимане и песме емиграната који су у отаџбини проглашени за „народне непријатеље“, певача оптужених за антисовјетске злочине (на пример, Лав Лешченко и Константин Сокољски су били забрањени после оптужбе да су издали отаџбину, а Вадим Козин после оптужбе да је хомосексулац, због чега је завршио у Гулагу). У широким народним масама су биле невероватно популарне „затворске“ песме (тј. песме које опевају тежак живот и обичаје криминалне средине), али није било никакве шансе да нека од њих буде званично снимљена.
Фотографија са изложбе „Музика на костима“ која је одржана у Музеју „Гаража“ 2017. године.
Иван Јерофејев/ГаражТако се појавило црно тржиште плоча снимљених у „кућним“ условима, као што је за књижевна дела постојао „самиздат“. У великим градовима, пре свега у Москви и Лењинграду (данас Санкт Петербург), појавила се читава индустрија „музике на костима“.
Delicado бразилског композитора Валдира Азеведа.
Игор Белиј (bujhm)То су заиста били прави рендгенски снимци обичних људи. На њима су се видели зглобови, кичма и грудни кош. Ово последње је било најчешће, јер је редовна флуорографија у СССР-у била обавезна за све. То је био јефтин материјал који се лако могао набавити. Градски домови здравља су нудили читаве гомиле тих снимака бесплатно или за малу новчану надокнаду, јер су бар једном годишње морали да се отарасе тог лако запаљивог материјала. Еластични снимак је био идеалан за снимање музике.
Сматра се да је за ту „технологију“ заслужан житељ Лењинграда Руслан Богословски, који је изумео ручни струг за снимање звука и отворио илегални студио „Златни пас“.
Фотографија са изложбе „Музика на костима“ која је одржана у Музеју „Гаража“ 2017. године.
Дмитриј Шумов/Гараж„Пажљиво проучивши принцип рада Филоновог апарата [Филон је оснивач студија „Звукозапись“ од кога је Богословски позајмио идеју снимања на полумеким дисковима] и обавивши читав низ потребних мерења, Руслан је направио радне цртеже, а затим пронашао универзалног стругара који је пристао да направи све потребне делове. У лето 1947. године тај дивни апарат за механичко снимање звука био је готов“, написао је у чланку за часопис „Пчела“ Борис Тајгин, један од произвођача таквих плоча.
Руслан Богословски и Борис Тајгин
Archive photoАпарат је био сличан грамофону али је радио у супротном смеру. Уместо игле која је читала музику са плоче он је имао главу за „нарезивање“ звука. Музика је изазивала њене вибрације и тако су на снимку прављени зарези. Звук са тих плоча био је далеко лошији него са плоча од винила. Снимак је правио буку отприлике исте јачине као и сама музика, али се песма могла разабрати.
Препродавац стране робе (рус. фарцовщик). Сцена из филма „Иван Васиљевич мења професију“, 1973.
Леонид Гајдај/„Мосфильм“,1973.„Ребра“ су била од еластичног материјала тако да их није било тешко продавати. Продавац је могао у једном рукаву да крије 20-25 плоча намотаних у ролну.
Продавци су најчешће радили у пару. Један би се договарао са купцем, а други би стајао близу са робом. Таква плоча је коштала 1-1,5 рубаља. Најчешћи купци су били студенти, а то је за њих била поприлична сума. „У студентско доба је мени једна рубља била довољна да лепо проведем цео дан: да доручкујем, ручам и вечерам“, сећао се совјетски музиколог и колекционар Наум Шафер.
Фотографија са изложбе „Музика на костима“ која је одржана у Музеју „Гаража“ 2017. године.
Иван Јерофејев/ГаражИ продавци су лепо на њима зарађивали, али су сваки пут ризиковали да заврше у затвору. У СССР-у је била забрањена продаја робе „на црно“, као и свака врста личног предузетништва. Руслан Богословски и Борис Тајгин, главни произвођачи „ребара“ у Лењинграду, били су много пута хапшени, али производња илегалних плоча тиме није искорењена
Богословски је први пут био осуђен на три године, а Тајгин на пет година затвора. Међутим, чим су изашли на слободу, обојица су довели у ред апаратуру и наставили посао. Четири године касније Богословски је поново ухапшен и поново је добио три године затвора. У међувремену је он смислио начин за прављење чврстих плоча у кућним условима, па је развио ту производњу чим је опет изашао на слободу. И због тога је трећи пут ухапшен и осуђен на затворску казну.
Фотографија са изложбе „Музика на костима“ која је одржана у Музеју „Гаража“ 2017. године.
Дмитриј Шумов/ГаражПрави и заиста тежак ударац совјетским импровизованим плочама задало је време и неумитно напредовање технологија. Када су се у продаји појавили магнетофони који су имали касете са траком, плоче „на костима“ више никоме нису биле занимљиве.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу