Седамнаест појмова карактеристичних за Совјетски Савез

Парада на Црвеном тргу посвећена Дану настанка Свесавезне пионирске организације В. И. Лењин.

Парада на Црвеном тргу посвећена Дану настанка Свесавезне пионирске организације В. И. Лењин.

Д. Чернов/Sputnik
Како је Совјетима пошло за руком да постану моћна индустријска сила и коме треба на томе да захвале? Зашто су пространи станови дељени на мноштво тесних соба у којима су живеле породице, а за институције су грађена џиновска здања од бетона? Кроз кључне концепте и речи бјашњавамо најважније феномене совјетског живота.

1. Коммуналка

После револуције 1917. године нова власт је одлучила да оптимизује стамбени простор. Није више било приватног власништва, свим некретнинама је сада располагала држава. Велики станови, посебно у центру Москве и Санкт Петербурга, преуређени су у комуналне станове или „комуналке“. У „комуналкама“ су породице добијале само једну собу (а велике собе су дељене на неколико мањих и тесних). У њима је живела цела породица са свим својим стварима. Остали простор у стану је био заједнички.

Прочитајте више: Живот у совјетским заједничким становима: Пет необичних правила 

Са друге стране, заједничка купатила, тоалети и ходници били су нешто више од обичног компромиса услед недостатка нормалних станова за све житеље велике земље. Ту се није радило само о обезбеђивању новог стамбеног простора за раднике него и о новим радницима, тј. о стварању „совјетског човека“ коме су потребе заједнице увек изнад индивидуалних потреба.

Комуналке постоје и дан-данас. Радо их користе људи којима је потребан најјефтинији стамбени простор.

2. ГУЛАГ

Затвореници на изградњи Беломорско-балтичког канала.

Совјети су непрекидно увећавали број затвореника које су користили као бесплатну радну снагу у рудницима, за сечу шума и изградњу пруга. Број таквих логора је растао заједно са јачањем репресивних мера, те је у одређеном тренутку било потребно да се логори обједине у јединствен систем. Тако се појавио ГУЛАГ, скраћеница од „Главна управа логора“.

У периоду када је постојао, пенитенцијарни систем ГУЛАГ је обухватао око 30.000 затвора. Ти затвори су имали различите економске и производне циљеве, па су се могли разликовати и по условима у којима су затвореници живели. Са друге стране, ситем ГУЛАГ је био организован тако да затворенику није омогућавао успостављање веза и лагоднији живот јер се нико није дуго задржавао на једном месту. Затвореници су увек пребацивани из једног затвора у други.

Према статистици Музеја историје ГУЛАГ-а, од 1920-их до 1950-их у логорима је било преко 20 милиона затвореника, а преко милион људи је изгубило живот у логору.

3. Пионир

Пионири у пионирском кампу у Лењиногорску. Татарстан.

„Благочестиви“ комунисти су васпитавани буквално од пелена. У почетку су деца од 7. до 9. године постајала „октобрята“ (деца Октобра), а затим су примани у пионире. У Свесавезну пионирску организацију „В. И. Лењин“ примана су деца од 9. до 14. године. Нови чланови су свечано полагали пионирску заклетву и после тога су увек носили црвену мараму као знак препознавања.

Први пионири су се појавили 1922. године. Неко време је то била елитна организација попут скаутске, у коју није свако могао бити примљен. Касније је тај елитизам нестао, а ступање у пионирски покрет није било обавезно али је било крајње пожељно у животу сваког совјетског детета. Скупљање старог гвожђа, старог папира и друге врсте друштвено-корисног рада, као и учешће у војноспортским такмичењима и одличан успех у школи, све се то очекивало од пионира. Био је карактеристичан и пионирски поздрав – рука подигнута мало изнад главе чиме је пионир показивао да он друштвене интересе ставља изнад личних. На позив „Буди спреман!“ пионири су одговарали „Увек спреман!“. А за шта спреман – то је знала партија, пионир је имао задатак само да јој слепо верује.

4. „Копејка“

„ВАЗ 2101“ („Жигули“)

Најпопуларнији и најмасовнији совјетски аутомобил ВАЗ 2101 у народу је добио назив „копејка“ по монети мањој од рубља. Најдоступнији совјетски аутомобил је за многе био први ауто у животу и због тога још увек код старијих људи изазива носталгију.

Првих шест „копејака“ сишло је са фабричке траке 1970. године. Као прототип за овај модел совјетски инжењери су изабрали италијански Fiat 124 и прилагодили га руским путевима и потребамам. „Копејка“ је имала мноштво модификација. Постојала је, на пример, тркачка верзија; једна модификација за милицију, и друга са продуженом каросеријом за оне који аутом одлазе у викенд кућу изван града. Постојао је чак и електромобил „копејка“.

5. Дисидент

Академик Андреј Сахаров даје интервју на конференции АН СССР.

Реч дисидент потиче од латинске речи dissidents (онај који се не слаже са већином). Тако је од 1960-их називана совјетска опозиција која је ненасилним путем захтевала од власти поштовање закона прописаних Уставом. Дисиденти су се борили за слободу говора, окупљања и кретања, за праве изборе, ослобађање политичких затвореника и друга основна људска права. Њима није био циљ да дођу на власт, нису имали чак ни конкретан план за њено реформисање. Ако се рачунају сви који су на неки начин привукли пажњу КГБ-а и позвани на „превентивни разговор“, у Совјетском Савезу је од 1960-их до 1980-их било скоро пола милиона дисидената. Још увек се не зна колико их је заиста било јер већином ти људи нису били политички активни него су, на пример, само држали код куће забрањену литературу и тајно су штампали и ширили „самиздат“.

Дисиденти су прогоњени на разне начине. Изрицана им је казна затвора, завршавали су у логорима или на принудном лечењу у психијатријским болницама, или им је одузимано држављанство после чега су депортовани из земље. Покрет је спласнуо крајем 1980-их када су у земљи покренуте прве демократске реформе.

6. „Самиздат“

Московљани купују „самиздат“.

Тако се звало издавање ручно прављених брошура, књига и аудио-снимака. Самиздат је био једини начин да се заобиђе цензура. То је могао бити текст пре званичног објављивања (на пример књига која је „завршила у фиоци“ цензора) или Библија. Она сама по себи није била забрањена али је потражња била далеко већа од понуде. „Самиздат“ је обично био у виду текста откуцаног на писаћој машини, а затим копираног, најчешће у државним штампаријама иза затворених врата, што је било опасно јер се водила евиденција папира. Једна копија књиге издате на овај начин могла је да прође кроз стотинак руку. Роман Василија Гросмана „Све тече“ прочитало је 200 људи (тачан број се зна зато што је власник познавао све који су држали књигу у рукама).

7. Брутализам

Брутализам је један од најконтроверзијних стилова модерне архитектуре 20. века. Европа га је временом одбацила због асоцијација са комунизмом и заиста бруталног изгледа тих објеката. Али у Русији се масивне бруталистичке грађевине од армираног бетона још увек користе.

Брутализам је у СССР-у имао доста ватрених присталица. Здања у таквом стилу грађена су широм Совјетског Савеза од 1950-их до 1970-их. Она су често служила као административни објекти због одговарајућег распореда просторија. Ове зграде имају облик обичног блока и једноставну текстуру, те су се идеално уклапале у потребу да се подижу огромне грађевине (тежња ка гигантизму форме такође је била својствена совјетском периоду) и да се на њима приказују симболи научних и техничких достигнућа. Довољно је да баците поглед, рецимо, на Иститут роботике у Санкт Петербургу.

8. БАМ

Рад на Бајкалско-Амурској железничкој магстрали

Бајкалско-Амурска железничка магистрала или БАМ најтипичније је оваплоћење тежње СССР-а за изградњом мегаобјеката. Дугогодишња изградња крајње сложних инфраструктурних објеката идеолошки је величана и приказивана као достигнуће социјал-комунистичког уређења, али је цена извођења тих грађевинских радова често била ужасна.

БАМ је у том смислу апсолутни рекордер. У оквиру овог пројекта изграђено је 4.287 километара пруге преко 11 река кроз ненасељену и промрзлу територију до Далеког истока. Идеја да се покрене ова изградња појавила се 1932. године. Партија је за сав посао одредила смешно мали рок од 3,5 године. Нереални план је пропао тако да је пруга завршена тек 1989, две године пре распада СССР-а. Првобитно су БАМ градили затвореници. Они су у првих годину и по дана ноћивали под отвореним небом у суровим условима, са дневним оброком који је садржао само 400 грама хлеба. Мртве су смењивали свежи контингенти робијаша. У каснијој фази је цела земља завршавала изградњу БАМ-а, и то за плату која је била изнад просечне уз интензивну пропаганду. БАМ је постао „комунистички сан“ који је сам себи био циљ. После пуштања у рад ове железничке магистрале почетком 2000-их се говорило да БАМ није довољно оптерећен и доноси земљи само губитке.

9. Лењинијана

Споменик В. И. Лењину, Јужно-Сахалинск.

Култ Владимира Лењина је у СССР-у имао невероватне размере. У сваком совјетском граду је био Лењинов проспект (улица), Лењинов трг, комбинат или колхоз (колективно пољопривредно газдинство), и, наравно, Лењинови споменици. Покретачу двеју револуција је до 1991. године у целом СССР-у било подигнуто 14.290 споменика.

У уметности је та појава добила назив „Лењинијана“. Совјетска „Лењинијана“ је од 1910-их до 1980-их изнедрила огроман број приказа вође револуције. Само у Лењиновом музеју се чува 470 слика са његовим ликом. Сви ти прикази, у скулптури или сликарству, направљени су уз строго поштовање канона. Уметници су почели да одступају од канона тек у доба соц-арта, тј. постмодернистичке уметности која представља пародију на званични совјетски стил.

10. Дефицит

Сибирци у реду испред продавнице.

У Совјетском Савезу је држава регулисала економију, као и све остале сфере живота. Она је одређивала колико и каквих производа ће бити расподељено широм земље, и по којим ценама. Све те одлуке су доношене у Москви у складу са државним планом и неизбежно су изазивале сталне несташице час ових, час оних производа, па чак и најнужније робе (на пример тоалет папира – дешавало се да га нема у целом граду). Историчарка совјетског периода Јелена Осокина пише: „Генерисање и продубљивање дефицита било је уткано у саму природу централизоване расподеле тако да су прекиди у снабдевању, кризе и ’тачкице’ у трговини биле хронична појава“.

Дефицит (између осталог и информативни) је заиста био хронична болест совјетског периода. Све је било строго дозирано те је настала ситуација у којој су људи већином имали новца, али нису имали на шта да га потроше. Током 1970-их и 1980-их дефицит је важио практично за све: људи су стајали у дугим редовима за хулахопке, за слатко кондензовано млеко, за обућу, дечију одећу и инстант кафу у гранулама.

Тиме је дефинисан и начин живота и размишљања совјетског човека – он је увек складиштио све што је могао чим му се пружи и најмања прилика за то, и проводио је у редовима викенд и слободне вечери после радног времена. Тај феномен совјетског живота чак је утицао и на режим градског превоза. На пример, постојале су „кобасичарске“ линије приградских возова, које је администрација увела да би житељи региона могли одлазити у крупније центре и куповати дефицитарну кобасицу и друге производе уочи празника (углавном уочи Нове године).

11. Фарцовка

Феномен 1970-их и 1980-их који вуче корене из совјетског дефицита и незнатног подизања „гвоздене завесе“. У питању је илегална куповина и препродаја дефицитарне робе стране производње. У почетку су већином крајњи купци те робе били совјетски „шминкери“. Они су били заљубљени у амерички начин живота и тражили су страну робу где год су могли, и то у условима када је совјетским грађанима одлазак у иностранство био веома отежан. Временом се круг купаца проширио све до ђака који су хтели да оставе утисак на школске другове. Таква роба је била веома скупа. Брендиране фармерке су могле „отићи“ за 150 рубаља, што је током 1980-их била просечна плата.

За шверц ове врсте је у СССР-у била предвиђена максимална казна до 8 година затвора. Шверцери су могли заглавити у затвору буквално за жваку, плочу, фармерке или цигарете. И поред тога, ипак је било оних који су се бавили овим послом. То су углавном били људи који су по природи свог посла имали честе контакте са странцима: дипломате, таксисти, туристички водичи, итд. Ова појава је нестала почетком 1990-их, када је совјетска изолација укинута па су совјетски грађани почели да путују по свету.

Прочитајте више: Ловци на стране цигарете, фармерке и доларе: Тајни свет совјетских уличних шпекуланата (ФОТО) 

12. Петолетка

У фабрици трактора у Волгограду.

Тако су се звали петогодишњи планови развоја екномије. Њихово испуњавање је третирано као приоритетни задатак. Планови су били отприлике следећи: саградити XY путева, фабрика, комбината и хидроелектрана, увећати експлоатацију нафте и угља за 50%, итд. То је био облик планирања и уједно социјалистичког такмичења јер су прве петолетке заправо биле четворолетке. Једна од парола је гласила овако: „Испунимо петолетку за четири године!“ Радници су позивани да раде толико усрдно да се план испуни пре рока. Неко време је то функционисало: крајем треће такве петолетке СССР, некадашња аграрна земља, постао је индустријска сила.

Међутим, почев од краја 1950-их петолетка постаје седмолетка, јер послератни темпо развоја није могао да прати оно што је писало на папиру. Па и та седмолетка је доживела неуспех. Уместо планираних 70%, раст економије је бележио само 15%. Следећи план се већ зове осмолетка. Према томе, може се рећи да су само прве три петолетке биле успешне.

13. Чекиста

Феликс  Едмундович Дзержински за радним столом.

Реч „чекиста“ потиче од скраћенице за прву совјетску службу државне безбедности која се звала ВЧК (Сверуска ванредна комисија или Чека). Њу су чинили предани бољшевици, „жандари револуције“, који су обезбеђивали интересе патрије и борили се против котрареволуционара. Овај орган се појавио 1917. године, а већ годину дана касније чекисти су добили наређење да на лицу места стрељају „непријатељске агенте, шпекуланте, провалнике, хулигане, агитаторе контрареволуције и немачке шпијуне“.

Убрзо су „идејни заштитници“ концентрисали у својим рукама све репресивне функције и сами су одлучивали кога, због чека и како да казне, и то без суђења. Према проценама различитих истраживача број стрељаних после изрицања смртне казне креће се од 50.000 до 140.000 људи. Током постојања совјетске власти служба државне безбедности је мењала назив (ВЧК - ГПУ - ОГПУ - НКВД - НКГБ - МВД - МГБ - КГБ), али реч „чекиста“ остала је у свим периодима и означавала је припаднике органа државне безбедности Русије. Данас појединци тако зову припаднике Федералне службе државне безбедности.

14. Передовик

Совјетски Савез је покушавао да створи посебну врсту људи, такозваног „совјетског човека“, што је подразумевало читав низ моралних и физичких особина. Једно оваплоћење ове идеје свакако је био „передовик“. Тако се звао радник-ударник који је редовно пребацивао норму. То добровољно жртвовање самога себе у име индустријализације цењено је у СССР-у далеко више од услова рада или здравља индивидуе и третирано је као херојство. Ударници су учествовали у такозваним социјалистичким такмичењима која су се одржавала по принципу „ко ће брже да испуни норму“, а награда је могло бити путовање у бању или боља позиција на листи оних који чекају стан. Све се то заједно звало „преданост совјетској држави“.

Још више је цењен добровољни бесплатни рад (али он није награђиван јер се сматрало да је то карактеристична црта сваког совјетског грађанина).

15. Суботњик

Становници на Лењинском комунистичком суботњику. Нурек.

У питању је један од пропагандних облика рада за који није била предвиђена новчана нити било која друга награда. „Суботњик“ (од речи субота) обично се одржавао суботом. Сваки совјетски грађанин је у пролеће и у јесен био дужан да дође на уређивање јавне територије око своје стамбене зграде, школе или универзитета.

Више прочитајте овде: Шта је то совјетски „суботњик“ (ФОТОГРАФИЈЕ) 

Према комунистичкој идеологији, човек достојан поштовања није могао да не дође на колективно уређење простора (као и на Првомајску параду, на пример). Они који нису долазили одмах су жигосани као ленчуге и јавно су критиковани. Ако партија зове на радни подвиг људи треба да се одазову са ентузијазмом.

16. Колективизација

Дневна мужа крава на колхозу.

Колективизација је такође била совјетска утопија. То је идеја да милиони људи раде заједно у потпуном блаженству и слози у корист огромне младе државе. Покренута 1927. године, колективизација је укинула приватну својину и индивидуална сеоска домаћинства. Она их је све ујединила у заједничка државна газдинства, такозване колхозе. Радници колхоза нису имали плату и могли су рачунати само на део приноса које даје колхоз, и то само за своје потребе и потребе своје породице, не више од тога. Имућнији сељаци (кулаци) су протеривани пошто би им била одузета имовина.

Већ 1932. године је у целој земљи било преко 200.000 колхоза. Исте године су уведене личне исправе за становништво, али радници у колхозима нису имали право на њих тако да се нису могли преселити у град. Колективизација је фактички била нова врста кметства јер је милионе људи везала за конкретно парче земље.

17. Шарашке

У време масовних репресија, почев од 1930-их, иза решетака су се нашле хиљаде научника, инжењера и конструктора. Они су смештани у посебно тајно одељење система Гулаг, такозване „шарашке“, којима је држава давала задатке везане за решавање одређеног научно-технолошког проблема (на пример, атомска бомба је створена у подмосковским „шарашкама“). Обично су услови на овим местима били повољнији него у логорима негде далеко у тајги, јер овде није било тешког физичког рада. Поред тога, затвореник је могао заслужити пуштање на слободу ако би у затвору успешно реализовао пројекат. Тиме је могао стећи право на помиловање и потпуну рехабилитацију.

То није било лако, али је зато веома лако било доспети у „шарашку“. Пилот Михаил Громов је написао: „Конструктори авиона су хапшени јер су сами подносили писмене пријаве једни против других. Свако је хвалио свој авион и блатио другога“. Често су те „соцбригаде“ осуђеника постизале значајнији успех него њихове колеге на слободи. Власт је схватала да је жеља за слободом јака мотивација.

Прочитајте више: Како су робијаши правили најбоље совјетско оружје (ФОТО) 

Међу заточеницима „шарашке“ били су Сергеј Корољов, „отац совјетске космонаутике“ који је затим 1961. послао Јурија Гагарина у космос; Владимир Петљаков, конструктор Пе-2, најмасовнијег совјетског бомбардера; писац Александар Солжењицин, који је по образовању био математичар, и многи други. Данас су они понос совјетске науке.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“