„Музика на ребрима“ уместо грамофонских плоча: Како је и зашто у СССР-у музика снимана на рендген

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У Совјетском Савезу је било мало оних који су могли да слушају западну музику на оригиналним грамофонским плочама. Плоче су биле права реткост и цена им је била баснословна, а како се „гвоздена завеса“ спуштала све теже су могле да се нађу. Скоро сва музика која се асоцирала са Западом (рокенрол, џез, буги-вуги) била је незванично забрањена (и компромитовала је оне који је слушају), а продаја плоча „на црно“ третирана је као кривично дело (од октобра 1931. године у СССР-у је забрањена приватна трговина као таква, да би се касније у кривичном законику појавио и прекршај „Шпекулација“ за који се могло добити 7 година затвора).

Тада се у земљи појавио јединствени медиј за похрањивање музике. Биле су то грамофонске плоче ручне израде, направљене од еластичних рендгенских снимака. Звали су их „музика на костима“, „музика на ребрима“ или само „ребра“.

Тржиште на костима

„Ребра“ су била на врхунцу популарности током 1940-их и 1950-их, када је совјетска цензура успоставила пуну контролу над музичком индустријом. На уобичајеним грамофонским плочама могле су се слушати песме народних естрадних извођача СССР-а, а свака друга музика коју власт није одобрила третирана је као незванична и није могла бити снимљена легалним путем.

Тако су, на пример, поред Френка Синатре, Битлса, Чака Берија или Елвиса Прислија на „ребрима“ снимане и песме емиграната који су у отаџбини проглашени за „народне непријатеље“, певача оптужених за антисовјетске злочине (на пример, Лав Лешченко и Константин Сокољски су били забрањени после оптужбе да су издали отаџбину, а Вадим Козин после оптужбе да је хомосексулац, због чега је завршио у Гулагу). У широким народним масама су биле невероватно популарне „затворске“ песме (тј. песме које опевају тежак живот и обичаје криминалне средине), али није било никакве шансе да нека од њих буде званично снимљена.

Тако се појавило црно тржиште плоча снимљених у „кућним“ условима, као што је за књижевна дела постојао „самиздат“. У великим градовима, пре свега у Москви и Лењинграду (данас Санкт Петербург), појавила се читава индустрија „музике на костима“.

Зашто баш рендгенски снимци?

То су заиста били прави рендгенски снимци обичних људи. На њима су се видели зглобови, кичма и грудни кош. Ово последње је било најчешће, јер је редовна флуорографија у СССР-у била обавезна за све. То је био јефтин материјал који се лако могао набавити. Градски домови здравља су нудили читаве гомиле тих снимака бесплатно или за малу новчану надокнаду, јер су бар једном годишње морали да се отарасе тог лако запаљивог материјала. Еластични снимак је био идеалан за снимање музике.

Сматра се да је за ту „технологију“ заслужан житељ Лењинграда Руслан Богословски, који је изумео ручни струг за снимање звука и отворио илегални студио „Златни пас“.

„Пажљиво проучивши принцип рада Филоновог апарата [Филон је оснивач студија „Звукозапись“ од кога је Богословски позајмио идеју снимања на полумеким дисковима] и обавивши читав низ потребних мерења, Руслан је направио радне цртеже, а затим пронашао универзалног стругара који је пристао да направи све потребне делове. У лето 1947. године тај дивни апарат за механичко снимање звука био је готов“, написао је у чланку за часопис „Пчела“ Борис Тајгин, један од произвођача таквих плоча.

Апарат је био сличан грамофону али је радио у супротном смеру. Уместо игле која је читала музику са плоче он је имао главу за „нарезивање“ звука. Музика је изазивала њене вибрације и тако су на снимку прављени зарези. Звук са тих плоча био је далеко лошији него са плоча од винила. Снимак је правио буку отприлике исте јачине као и сама музика, али се песма могла разабрати.

Затворске казне

„Ребра“ су била од еластичног материјала тако да их није било тешко продавати. Продавац је могао у једном рукаву да крије 20-25 плоча намотаних у ролну.

Продавци су најчешће радили у пару. Један би се договарао са купцем, а други би стајао близу са робом. Таква плоча је коштала 1-1,5 рубаља. Најчешћи купци су били студенти, а то је за њих била поприлична сума. „У студентско доба је мени једна рубља била довољна да лепо проведем цео дан: да доручкујем, ручам и вечерам“, сећао се совјетски музиколог и колекционар Наум Шафер.

И продавци су лепо на њима зарађивали, али су сваки пут ризиковали да заврше у затвору. У СССР-у је била забрањена продаја робе „на црно“, као и свака врста личног предузетништва. Руслан Богословски и Борис Тајгин, главни произвођачи „ребара“ у Лењинграду, били су много пута хапшени, али производња илегалних плоча тиме није искорењена

Богословски је први пут био осуђен на три године, а Тајгин на пет година затвора. Међутим, чим су изашли на слободу, обојица су довели у ред апаратуру и наставили посао. Четири године касније Богословски је поново ухапшен и поново је добио три године затвора. У међувремену је он смислио начин за прављење чврстих плоча у кућним условима, па је развио ту производњу чим је опет изашао на слободу. И због тога је трећи пут ухапшен и осуђен на затворску казну.

Прави и заиста тежак ударац совјетским импровизованим плочама задало је време и неумитно напредовање технологија. Када су се у продаји појавили магнетофони који су имали касете са траком, плоче „на костима“ више никоме нису биле занимљиве.