Јекатерина Фурцева – најутицајнија жена совјетске културе

Изложба слика у Паризу. Пабло Пикасо не може да уђе, јер је заборавио позивницу. „Докажите да сте Пикасо“, предлажу му. Сликар црта голуба мира и пуштају га да уђе.

На исту изложбу стиже Јекатерина Фурцева. И она је заборавила позивницу. Не може да уђе.

- Али ја сам министарка културе СССР-а! – буни се она.

- Докажите нам! Ево Пикасо нам је доказао!

- А ко је Пикасо?

- А то сте ви, госпођо министарка, можете да уђете!

Ово је један од најпознатијих вицева о Јекатерини Фурцевој, коју су често оптуживали за неупућеност, недовољно образовање, одсуство укуса и уске хоризонте у сфери уметности. Међутим, управо захваљујући њој одржана је прва Пикасова ретроспектива у Пушкиновом музеју у Москви 1956. године.

Јекатерина Фурцева (1910-1974) је 14 година била министарка културе СССР-а и у историји је запамћена као прилично контроверзна личност. С једне стране, забранила је концерте „штетних“ капиталистичких „Битлса“ и „Ролинг Стонса“, прикључила се хајци на Бориса Пастернака, а кинематографију је подвргла бесконачној цензури. С друге стране, договарала је посете страних филмских звезда СССР-у, гостовање миланске „Скале“,  излагање француских импресиониста, „Мона Лизе“ Леонарда да Винчија.

Узгред, можда је једино о Хрушчову било више вицева него о Фурцевој, што указује на утицај и упечатљивост њене личности. Она, наравно, није била дубински упућена у питања књижевности, музике и сликарства, али је ценила познаваоце уметности и руководила се њиховим саветима у најразличитијим областима. Чак је лично спасла неколико филмова и позоришних представа од цензуре. 

Узорни партијски радник

Док је у време оснивања совјетске државе било много угледних револуционарки, па су се бољшевици поносили тиме што су успоставили равноправност, за време Стаљина и после њега у СССР-у жене се нису налазиле на тако високим положајима. Зато је брзи успон каријере Фурцеве био пре изузетак него правило. Она је била међу ретким женама педесетих година која се пробила у више кругове власти, али и више од тога: током двадесетак година била и једна од најутицајнијих особа у земљи.

Имала је идеалну биографију совјетског државника: рођена је у радничкој породици, била је активисткиња Комсомола, а затим један од његових лидера. За време Другог светског рата учествовала је у евакуацији експоната московских музеја. Рано се учланила у комунистичку партију, бавила се спортом и, према легенди, када су је представили Стаљину, овај јој је упутио комплимент.

Педесетих година је постављена за заменицу Никите Хрушчова, који се налазио на челу московског партијског комитета. Са својих 40 година била је фактички други човек у Москви.

„Газдарица Москве“ и „гвоздена леди“ совјетске културе

Од 1954. до 1957. године Фурцева је фактички била „газдарица Москве“, нашавши се на челу градског партијског комитета уместо Хрушчова, који је прешао на руководећу позицију у земљи. Док се налазила на овој функцији у граду је подигнут велики број зграда и објеката који се данас сматрају за препознатљива обележја Москве. На пример, стадион „Лужники“, продавница „Дечји свет“, књижара „Москва“ у Тверској улици. Управо она је реализовала план масовне изградње приступачних стамбених зграда, чувених „хрушчовки“.

Фурцева је желела да напредује на партијској лествици, чак је постала члан Президијума Централног комитета партије. Али се због унутарпартијских интрига и конфликта са Хрушчовом фактички нашла у немилости и касније није поново изабрана за члана Президијума.

Зато је своје именовање 1960. године за министра културе СССР-а доживела као назадовање у каријери, а не као успех. И... пререзала је себи вене.

Ипак је спасена. Када се прибрала, са ревношћу некадашње комсомолке и спортисткиње се бацила на посао.

Управо она је иницирала одржавање Московског међународног филмског фестивала, као и легендарног VI Светског фестивала омладине и студената. У оквира обе ове манифестације у Москву се сјатио невероватан број странаца, који су потпуно преобразили совјетску престоницу.

Фурцева је увек много пажње поклањала позоришту. Била је опседнута идејом оснивања аматерских позоришта и сматрала је да су социјализму само таква позоришта потребна, док су професионална већ превазиђена. С тим је повезана једна анегдота о Фурцевој. Када је по ко зна који пут инсистирала на аматерским позориштима, наводно су је питали: „А што се не обратите аматерском гинекологу, ако вам затреба помоћ у вези са женским здрављем?“

За време Фурцеве саграђен је велики број данас култних позоришта и реновиране су зграде старих. Међу њима су Театар естраде, Театар на Таганки, нова зграда МХАТ-а и позоришта „Савременик“, као и концертна дворана „Русија“ и Велики циркус на Проспекту Вернадског.

У њено време процват је доживела и читава генерација песника: Јевгениј Јевтушенко, Андреј Вознесенски, Роберт Рождественски, Бела Ахмадулина. Они су били толико популарни да су на својим наступима могли да напуне читаве стадионе.

Фурцева је такође иницирала турнеје Бољшог театра и других руских позоришта у иностранству, укључујући САД. Док су у Совјетском Савезу гостовали миланска Скала, ремек-дела њујоршког „Метрополитена“ и других западних музеја.

Сматрало се да се Фурцева не разуме у уметност, али захваљујући њој одржане су прве изложбе француских импресиониста, Марка Шагала, трофејних ремек-дела Дрезденске галерије и блага гробнице Тутанкамона. Као и јединствена изложба са једном сликом  – „Мона Лизом“ Леонарда да Винчија (након чега ово ремек-дело више никада није напустило Лувр). 

Вишегодишња директорка Пушкиновог музеја Ирина Антонова се присећала: „Имала је страст према великим пројектима. Однети ремек-дела Ермитажа, Третјаковске галерије, Руског и Пушкиновог музеја у Јапан без осигурања и на личну одговорност – умела је да ризикује...“

Жена широке руске душе

Фурцева је имала изузетан осећај за стил, увек је носила префињене хаљине, струкирана одела, лепе ципеле, идеално обликоване локне.

Истовремено је била жена гвоздене воље и тешко да би нека друга могла да достигне такве успехе. Била је верни „војник“ партије и ревносно се борила против њених „непријатеља“. Данас је често критикују јер је подржала хајку на Бориса Пастернака због објављивања „Доктора Живага“ на Западу и Нобелове награде за књижевност. Забранила је и турнеје и наступе виолончелисти Мстиславу Ростроповичу, јер је подржао Солжењицина, па је музичар морао да напусти земљу.

Забранила је Фурцева, на пример, и ратни филм о колаборационисти „Провера на путевима“ (1971), који је приказан тек 1986. године и данас се сматра једним од најбољих филмова о рату. Разлог је био тај што је у филму приказано сажаљење према онима који су се предали непријатељу. Али причало се и да је Фурцева приватно гајила нетрпељивост према глумцу Ролану Бикову. Забранила је и дечји филм „Пази, корњача!“, јер јој се учинило да алудира на догађаје у Чехословачкој 1968. године.

Певач Муслим Магомајев се присећао: „Била је изузетна особа и на свом месту. Волела је свој посао, волела је уметнике. Многима је помогла да постану то што јесу. Али из неког разлога данас се сматра да је треба само кудити. Мени се чини да је то недостојно. Истина, била је део оног система, али је, за разлику од многих, у њему радила са познавањем посла који јој је поверен.“

Седамдесетих година почеле су да круже гласине о томе да Фурцева има проблема са алкохолом. После покушаја самоубиства, била је психички нестабилна, сматрала је да је партијско руководство не цени довољно, а осим тога у приватном животу није била срећна (муж ју је варао).  

Са положаја министра културе скинута је без упозорења, због оптужби да је државни новац наводно потрошила на изградњу викендице. То је за њу био тежак ударац и убрзо је јој је срце отказало.