Водич кроз шпиц московске подземне железнице

Фото: Томер Ифрах

Фото: Томер Ифрах

Волим кад „Руска реч“ приповеда о метроу. Те народни дворац, те музеј историје, исприча нам мало познате чињенице и градске легенде, представи перспективе развоја, или један најобичнији дан најобичније метро клупе... Замерио бих једино што нигде не пише како се метро користи.

Кад кажем „користи”, не мислим на куповину карата и тумачење путоказа, већ на веома близак контакт са осам милиона људи. Па још под земљом. У току једног дана, да. Подземна железница Москве је место сусрета, пресецања, укрштања, преламања и преплитања трајекторија, ногу, руку, рукава, коса, вируса, жица од слушалица, расположења, судбина... Судар (буквално или преносно) са таквом количином људи може бити компликован, па чак и болан, ако се човек не придржава неких одређених правила и не схвати да заправо ниједан Московљанин не и иде у шетњу кроз музеј, већ покушава да једним брзим велеградским темпом стигне из тачке А у тачку Б јединим превозним средством које му то мање-више гарантује. 

Предлажем зато да кренемо у једно обично путовање. Радним даном, у шпицу.

PhotoXPressИзвор: PhotoXPress

Вход

Сигуран сам да вам нико још није причао да су улазна дрвена врата тешка 110 килограма. Ако сте наишли на стаклено-метална – 80 кг. Одлично су подмазана и љуљају се као у салону неког вестерна. Још вам вероватно нико није рекао како функционише вентилациони систем метроа. Једноставно. Возови гурају ваздух са једне на другу станицу, истискују га, усисавају и упумпавају. А тај систем, тј. промаја, најбоље се осети на улазу. Можда не скида шубаре и бунде, не обара људе на каљав под, али верујте, размахује вратима као лепезом. А када тој маси додате брзину ветра, добијете ако не смртоносно, онда веома трауматско оружје. 110 или 80 кг замахну испред или иза вас брзином голубијег крила и у стању су да озбиљно повреде и оног ко је спреман за напад. Зато, да неко не би морао да се уклања, да чека да се осцилације смире, људски је да, чим човек прође, придржи мало врата, окрене се и погледа има ли кога, да ли је тај ко присебан, свестан где се налази, шта га чека итд. Постоји још један хумани начин уласка или изласка из метроа: не гурати већ повући врата према себи таман колико је потребно да се прође. Истина, у том случају ризикујете да вас врата ударе у леђа.

Эскалатор

 

Стоји се с десне стране, пролази с леве. (Заборавнима се с времена на време преко звучника пусти песма легендарног кантаутора Булата Окуџаве.) Изузев случаја на успону, када је путника превише, па дежурнаја командује да се заузму обе стране, да не дође до гомилања људске масе.

Човека који је закрчио пролаз, дакле, стао где не треба, довољно је само дотаћи, па ће се он и померити. Ред је да се помери. Ако се не помера и не окреће да објасни разлог, не значи да му треба спустити тешку руку на раме. Значи да му је далеко лепа кућа, а на руском скáтертју дарóга (скатертью дорога), раван му пут као столњак. Најдужи ескалатор можда и има 126 метара („Парк победе“), али у просеку 20-30. Вербални или, далеко било, физички сукоб око протраћених секунди у стајању на ескалатору ће вас сигурно коштати више времена и живаца.

Поменута дежурная (обично жена давно зрела за пензију) с времена на време дохвати микрофон па нешто гласно декламује преко разгласа. Можда и звучи застрашујуће али, верујте, она нема ништа лично против вас. Сем ако сте, можда, сели на степеник. Немојте јој замерити. Ретко кад буде јасно шта је заправо рекла, остане тајна коме се тачно обратила. Због еха, због долазећих и одлазећих возова или због тога што је сваки други путник запушио уши слушалицама.

Зал

Ево нас и на самој станици, у сали. Шпиц је, подсећам вас. Толико људи! Бар 2,5 милијарде путања годишње. Као да сваки трећи становник планете једном годишње силази у метро. Једни ће лево, други десно, неко стао па блене, пише порукице, не зна куд ће, крене па се врати... Стрпљење и, назовимо га тако, јеванђеоско разумевање за људски род најважније су особине једног безбедног путовања метроом у шпицу. Неког су угазили (вас?), шутнули, господин мења траке без пардона и жмигавца... Упутили су вам реч казззјόл (јарац, рус. - козёл), можда казá, барáн (ован), афцá (овца)? То би значило да, како пише у правилнику, изазивате ситуацију која омета кретање људског тока. Што не значи да морате сместа одговорити: Сам такόј! Или: На сибјá пасматрú (на себя посмотри)! Или: Ат казла слишу (от козла слышу)! У преводу: Ти то мени?!

Ходање метро станицама и ходницима у шпицу је својеврсни велеслалом у условима када вас на сваком кораку очекује по заставица. Потребан је дужи временски период да се на то навикнете. Или да схватите да то није за вас и постанете власник аутомобила. Дешавало ми се да чујем да сам казјол а да ни не знам на коју страну да тражим њедабражелáтеља (недоброжелатель). Велике су то брзине, муњевите реакције! А једном ми се окренуо неки момак мутног погледа и подигнуте песнице. Ако има простора за повлачење, маневрисање, то и учините. Отворени длан као саобраћајни знак „стоп“. Оборите поглед. Кад смо већ код визуелног контакта, свима познато правило не гледати бесног пса у очи важи и за измрцварене становнике милионских градова. Проверена ствар.

Фото: Томер ИфрахФото: Томер Ифрах

Ако су већ на вас налетели тако да не можете без јаука, прошетали вам се по јуче купљеним ципелама, ишарали вам леђа, подерали чарапе...Шта да вам кажем? То је само копејка цене живота у Москви. Челичите живце, негујте филантропа у себи и напред, „Кожуховскаја“ via „Фиљовски парк“. Уосталом, то важи и за свако друго место на свету.  

Словарный запас

„Руска реч“ се придржава неког стандарда од максималних 4.000 – 5.000 карактера у једном тексту. Кажу, више од тога се не чита, нема се стрпљења, интереса. Зато ћемо доживљаје у вагону оставити за неку другу прилику. Бар кад се договоримо куд нас пут води...

Фото: Владимир Песња / РИА НовостиФото: Владимир Песња / РИА Новости

А за крај бих вам понудио још мало најосновнијег руског језика потребног за путовање метроом.

На првом месту би то наравно био глагол толкать, односно - гурати (изговарате нешто између талкáћ и талкáтј) или повратни толкаться (талкáца). Дакле: Хорош толкаться! Не толкайся! Хошь, я тебя толкну?! У преводу: Куд си навро?! Или: Може ли то мало лакше, а?!

Често се дешава да неко нађе за сходно да вас куцка по рамену, док ви стојите у вагону као још једна сардина. И пита вас: выходите на следующей? Односно, предлаже вам да, ако следећа станица није ваша, изведете неку ротацију, рокаду, замену положаја, брутално изгазите све око себе и изгурате лактовима. Не саветујем вам.Чик пробајте да не изађете. Свеједно ће вас људска маса избацити као поплава. Тако да, климните главом, наводно: выхожу, нема фрке.

„Бомж в вагоне“. То можете саопштити машиновођи ако вам је смрад несносан. За везу постоји говорни уређај у сваком вагону, а „бомж“ је лице Без Одређеног Места становања, тј. Житељства. Које ће чувари реда на првој станици дуго будити и извлачити из вагона.

Георгиј РозовФото: Георгиј Розов

А ако желите да будете спремни и за неке лепше ситуације, може и овако:

- Садитесь, пожалуйста. (Седите, молим вас.)

- О, вы так любезны! (Баш сте љубазни!)

- Я просто большой ценитель женской красоты! (Нешто као: Ма јок, мала, за око си ми запала.)

- Да ну вас! (Ајте, молим вас!)

- Барышня, инострáнец вас приглашает на тáнец! (У преводу... и није тако важно, али води до 4-ог Дворцá бракосочетáнија, јединог матичара у граду који дозвољава склапање брака са страним држављанином.)

Счастливого пути! 

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: