Умоболници на руском престолу – истина или лаж?

Виктор Васњецов, Public domain
Да ли је Иван Грозни убио сина и да ли је био умно поремећен? Да ли је Петар Велики имао нападе психичког растројства? Да ли је цар Павле заиста био ретардиран? Може ли се на ова питања дати недвосмислен одговор?

Посмртно је увек тешко утврдити да ли је нека особа имала ментално или психичко растројство, тако да ми можемо износити само претпоставке засноване на историјским изворима. Поред тога, немојмо заборављати да је током читаве историје Русије било људи који су имали скривене мотиве за блаћење руских владара тврдњама да су умоболни или ретардирани.

Иван Грозни

Цар Иван је свакако био веома импулсиван, имао је циничан осећај за хумор и био веома суров према непријатељима. Врло је вероватно да је заиста он царским жезлом убио свога сина Ивана. Додуше, историјски извори нам говоре да то није била његова намера. Нажалост, у оно време је у Русији било уобичајено да отац у васпитне сврхе удара свога сина како и колико сматра да је потребно. Са друге стране, многи извори полазе од тога да је цела прича о убиству сина измишљена и да је царевић умро од болести.

Многи извори кажу да је цар Иван био крвожедан и позивају се на велики број људи који су погубљени, репресирани и убијени за време његове владавине. Са друге стране, у то доба је већина царева и краљева водила жестоку политичку борбу за власт, тако да у том смислу ни руски цар Иван није био изузетак. Он је од Велике московске кнежевине направио царевину, проширио њену територију, оснивао је државне и православне институције у средњовековној Русији и истовремено уништавао моћну бољарску опозицију помоћу својих опричника. И ту је свакако проливено доста крви.

Испредају се легенде о томе како је цар Иван убио или отровао неколико својих жена, али то је чиста бесмислица. Иван се четири пута женио и само последња жена га је надживела. Прве три су отроване, како су касније показали резултати анализа после ексхумације. Ту је важно разумети историјски контекст. Наиме, царичина блиска родбина је обично заузимала значајне позиције на царском двору и зато су аристократске породице тежиле да удају ћерку за цара, али то није било могуће када цар већ има жену, и док је она још жива. С обзиром на политичку кризу на царском двору смрт царевих жена је само знак да то нису била најсрећнија времена, а не да су та убиства извршена руком „безумног“ цара.

Са друге стране, цар Иван је био један од најобразованијих људи свога доба. Имао је невероватно памћење и добро је познавао православну литературу. Написао је много писама и обраћања, основао је у Москви музичку школу и гимназију. За време његове владавине у Русији су почеле да се штампају књиге. Цар Иван је свакако био осветољубив, али он је памтио како су га бољари тукли као малог, и како су мрзели и прогонили његову мајку. Његово детињство је било веома тешко, што је делимично узрок његовог „безумног“ понашања.

Надимак „Грозни“ нема значење које има реч „Terrible“ како су га превели Енглези. На руском је та реч значила „моћан, од кога непријатељи дрхте“ и није обавезно имала негативну конотацију. Тако су цара Ивана прозвали када је заузео Казањ и однео победу на Казањским канатом. Према томе, тај надимак је добио за ратне успехе, а не за злочине.

Петар Велики

Још као десетогодишњи дечак Петар је доживео велики психички потрес када су царски гардисти („стрелци“) у преврату убили његовог ујака и друге блиске рођаке. Од тада па до краја живота је имао нападе психичког растројства. Јул Јуст, дански конзул у Русији, овако је описао те нападе: „Лице би му постало врло бледо, искривљено и ружно. Правио би гримасе и чудне покрете... Вртео би главом, колутао очима, трзао рукама и раменима... Све се то често дешавало када се гневио, добијао лоше вести, када је био нерасположен или се удубљивао у размишљања“.

Све то личи на нападе епилепсије, али ова болест подразумева постепено губљење памћења и слабљење интелектуалних могућности, а Петар је до краја живота имао бистар ум и здрав разум. Са друге стране, био је толико страшан да је чак и његов син Алексеј радије пуцао себи у руку само да би избегао испит пред оцем. Суровост Петра Првог није имала граница. Његов син је три пута стављан на справе за мучење и више пута осуђен за велеиздају. Петар га је лично осудио на смрт мучењем и био је изузетно суров према првој жени. Сестру је заточио у манастир, а неколико људи је приморао да попију смртоносну дозу алкохола (један од њих је био војвода Курландије и муж Петрове братанице Фридрих Вилхелм).

Поједини лекари тврде да је узрок тих напада био потрес мозга који је Петар имао у детињству, док се „играо“ војсковође са својим одредима када је близу њега експлодирала права граната. У сваком случају, његове изузетне интелектуале способности и енергија (писао је писма чак и у седлу), као и многобројни проналасци и државне реформе, показују да је он био изузетно интелигентан човек, али је, нажалост, имао тежак карактер и често падао у необуздани гнев.

Павле Први

Павле, син Петра III и Катарине II, доживео је трауму у детињству када је сазнао да му је мајка умешана у убиство оца. Касније је Павле испричао како је једном видео утвару Петра Великог која му је предсказала да ће умрети насилном смрћу. Један од Павлових учитеља, Франц Епинус, написао је: „Он је паметан, али као да у глави има неку справу која виси о концу, и ако се конац прекине та справа ће пасти и то ће бити крај његовој интелигенцији и здравом разуму“.

Савременици су се подсмевали Павловим уредбама. Он је забранио ношење фрака, одредио је стриктна правила везана за боју и дужину одела, и забранио је валцер. Све је то искоришћено да се Павле прикаже као умоболник, али Петар Велики је исто то учинио сто година раније.

И Павле је имао нападе гнева, али су, по речима његове љубавнице Јекатерине Нелидове, „они увек трајали кратко... Ја се нисам збуњивала, гледала сам га у очи, и он се после увек извињавао“.

Зашто је некоме било толико потребно да блати руског цара Павла и шири о њему сплетке које су му квариле репутацију? Узрок је, сматрају историчари, био у начину на који се он опходио са племством. Наиме, за разлику од своје мајке која је ослободила племиће од обавезне државне службе, Павле је хтео да они поново обавезно служе, покренуо је реформе Сената и многих других институција и био поборник идеје увођења министарстава у Русији. Био је веома суров према аристократама које нису хтеле да служе држави. Са друге стране, Павле је понекад заиста био врло нервозан, узнемирен и љут, и у тим тренуцима, по свему судећи, није могао да се контролише.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“