Како је СССР постао пуританска земља

Двадесетих година у СССР-у је владала „слободна љубав“. Било је то време када су забране и ограничења из царског доба нестали из живота. Уједно са социјалистичком, дошло је и до сексуалне револуције. Али нико од идеолога није ни слутио какав преокрет ће уследити тридесетих година.

Земља „слободне љубави“

Октобарска револуција није довела само до смене власти, него и до суштинских промена у култури, укључујући питање односа међу половима. У царској Русији ванбрачна веза, били то односи пре брака или неверство, сматрана је за грех и друштво ју је одбацивало, као и развод. Притом, док се за мушкарце такво понашање сматрало ако не позитивним, онда прихватљивим, жена би у таквој ситуацији била проглашена за „палу“, што би је заувек искључило из угледног друштва. Брак се склапао у цркви, тешко је било добити развод и увек трауматично за углед.

С доласком бољшевика на власт многе моралне и правне препреке у односим између полова из времена пре револуције су нестале.

Препоручујемо

Како је совјетска авангарда у моду увела секс и смрт

Услед укидања религије брак је изгубио на светости, постао искључиво грађански и самим тим подложан склапању и раскидању неограничен број пута. Осим тога, ванбрачне везе више нису наилазиле на свеопшту осуду.  

Бољшевици су инсистирали на томе да је неопходно искоренити принуду, неједнакост и експлоатацију не само у друштвеним, него и у љубавним односима. Однос између полова требало је да буде заснован на међусобној љубави и пријатељским осећањима: „Задатак пролетерске идеологије није у томе да протера Ерос из друштвеног живота, него да његов тоболац напуни стрелама нове врсте, да негује осећање љубави међу половима у духу највеће нове психичке снаге – пријатељске солидарности“ – тако се о овом питању изјашњавала један од главних идеолога женског питања у СССР-у Александра Колонтај.

Људи опијени слободом нису се упуштали у сложене теоретске расправе и доживели су промену морала као сексуалну револуцију. Чак и партијске вође често нисе биле беспрекорне у том погледу. Лењину неки историчари приписују аферу са Инесом Арманд, колегиницом Александре Колонтај у борби за женска права. Док се последњој приписује велики број љубавника, као и другим партијским руководиоцима, на пример, Николају Бухарину и Анатолију Луначарском, који су се касније, међутим, лично борили против „сексуалне распуштености“.  Познати људи тих година су следили тренд: поетска икона револуције Владимир Мајаковски је живео са брачним паром Брик, Сергеј Јесењин се трипут женио и имао још бројне везе ван брака.

Супружници Брик (Осип и Љиља) и Владимир Мајаковски

О промени морала међу омладином сведочи статистика из 1922. године. Међу студентима једног московског факултета спроведена је анкета о сексуалним односима. Проценат девојака које су већ имале сексуално искуство порастао је са 25,7% (1914. године) на 53%. За мушкарце, истина, разлика није била тако драстична: бројке су порасле са 67% (1914. године) на 85,5%.

Промена курса

Многи партијски лидери нису ипак подржавали идеју слободне љубави и нову породичну политику. А чак и они који су је у почетку прихватили, доста брзо су се разочарали у њене дражи. Понашање омладине двадесетих година само је увећало њихов негативан однос према распуштености морала. Револуционарка Клара Цеткин је у књизи „Сећања на Лењина“ навела његово мишљење о овом питању:

Владимир Лењин и Надежда Крупска

Color by Klimbim 0.1

„Промењен однос омладине према питањима сексуалног живота се, наравно, 'принципијелно' ослања на теорију. Многи свој став називају 'револуционарним' и 'комунистичким'. […] Све то нема никакве везе са љубављу, како је ми комунисти схватамо. Ви, наравно, знате чувену теорију о томе да је, наводно, у комунистичком друштву задовољење полне жеље и потребе за љубављу исто што и испијање чаше воде. […] Поборници ове теорије тврде да су то марксистичке идеје. Хвала лепо на таквом 'марксизму', који све појаве и промене у идеолошкој надоградњи друштва изводи непосредно, директно и без остатка искључиво из економске базе. Ствар није уопште тако једноставна.

[…] Али зар ће нормалан човек у нормалним условима лећи на улицу и пити воду из баре? Или чак из чаше чију је ивицу дотакло на десетине усана? Али, најважнија је друштвена страна питања. Испијање воде је заиста индивидуална ствар. Док у љубави учествује двоје, а настаје трећи, нови живот. Овде се крије јавни интерес, појављује се дуг према колективу.“

Крајем двадесетих година почиње повратак конзервативнијем поимању односа између мушкарца и жене. Године 1926. народни комесар просвете Анатолиј Луначарски наступа са обраћањем „О свакодневици“, у којем критикује однос омладине према сексуалном питању: „...љубав не треба да буде баналност, 'чаша воде', него треба да буде уздигнута на одговарајућу висину, као нешто веома значајно. О таквој љубави говори суптилни Енгелс, када о томе пише у својој књизи о породици и држави; о љубави у којој мушкарац каже: волим ову жену и ниједну другу, с њом могу да створим своју срећу, за њу ћу поднети највеће жртве, само са њом могу да будем срећан. А када жена каже: волим овог мушкарца, он је мој изабраник – онда љубав неће бити баналност, разврат“. Исте године Николај Бухарин, члан Централног комитета, једног од најважнијих партијских органа, одржао је говор „Борба за кадрове“ у којем је позвао да се за комсомол креира морални кодекс који ће се посебно борити против „сексуалне распуштености“.

Сексуална слобода је двадесетих постала опасна по државу. 1920. године абортуси су легализовани и обављани су бесплатно, што је довело до пораста њиховог броја. Институција брака и материнства је срозана у очима људи. Када не би успела да прекине трудноћу, жена је могла дете да остави у дому за незбринуту децу, али и домови су били препуни. СССР се тешко борио с проблемом незбринуте деце: ратови, револуције и економска криза довели су до тога да се 1922. године у домовима нађе око пола милиона деце. Док су многа остајала на улици и постајала деликвенти.

Дом за незбринуту децу у Самарској губернији двадесетих година

Јавно власништво

Повратак старом моралу

Власт је започела рад на јачању морала увођењем колективне моралне осуде. После обраћања високих партијских званичника који су осуђивали распуштеност морала, послу су се прикључили локални органи власти и самоуправе. Лични живот је постао јавна ствар: ако се неко  понашао неодговарајуће по мишљењу колектива или управе, или ако би они сазнали за проблеме у породици, ситуација се разматрала на колективном збору. Збор се одржавао на радном месту или у партијској организацији. Том приликом учесници су покушавали да „уразуме“ онога који је погрешио и да помире супружнике. Повод је могло бити било шта: неверство, свађе, па чак и просто „лакомислено“ понашање. На пример, 1935. године у једној лењинградској фабрици из комсомола је искључен млади машиностругар због тога што се „истовремено виђао са две девојке“, а једна радница је укорена због „претераног бављења плесом и флертом“. Свака појава неморала претила је искључењем из партије, тако да су посебно пажљиви при избору животног сапутника били партијци чији живот је био свима пред очима.

Осим тога, регистрација развода је постала веома скупа процедура, а још скупља после првог развода. У послератним годинама на последњим страницама новина, поред објава о новим представама у позориштима и циркусима, налазила се посебна рубрика која је објављивала информације о разводима: „Грађанин Потапов Михаил Павлович на адреси […], покреће бракоразводни поступак са грађанком Потаповом Маријом Павловном на адреси […]. Случај разматра народни суд.“

„Развод“ (1955), Алексеј Солодовњиков

MutualArt

Масовна култура такође поставља нове норме приватног живота. У кинематографији јунаци који нису постојани у љубавним односима приказивани су као негативни ликови, као, на пример, насилник Марк у чувеном филму „Ждралови лете“, или као људи које нико не воли због лошег карактера упркос лепоти, као што је лепотица Анфиса у култном филму „Девојке“.

Анфиса из филма „Девојке“ и Марк из филма „Ждралови лете“

Јуриј Чуљукин/Мосфиљм,1962; Михаил Калатозов/Мосфиљм, 1957.

Мада то није објављено у медијима, абортуси су почели да се наплаћују почетком тридесетих. 1936. године су потпуно забрањени, осим у случају тешких обољења (забрана је укинута 1955. године због великог броја илегалних абортуса који су жене коштали здравља или живота).

• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!