Женско одељење: Како су бољшевици пропагирали феминизам

Демонстрације радница које су Русију потресле почетком XX века биле су значајан део руске револуције. Због тога је, између осталог, Совјетска Русија била једна од првих земаља света у којој су жене постале потпуно равноправне са мушкарцима.

Бољшевици су схватили да су жене важан друштвени капитал и да са њима треба циљано радити на нивоу пропаганде и школовања. Важно је било у женама искоренити „старорежимске“ идеје о томе да су оне „слабији пол“ и да треба да седе код куће с децом, бринући се о мужу и пребивајући у „кухињском ропству“ и сталним кућним обавезама.

Првих месеци после Октобарске револуције 1917. године усвојени су декрети који су изједначили права мушкараца и жена како на нивоу плата, тако и у породичним и брачним односима. За жене су били предвиђени осмочасовно радно време, па чак и одсуство и новчана помоћ приликом трудноће и порођаја. (Због тога што је уведено совјетским „декретом“, у Русији се ово одсуство и данас назива „декретско“).

Жене и Лењин

Посебно се за положај жена борио (и очигледно, рачунао на њихову подршку) лично вођа револуције Владимир Лењин. Он је подржавао идеју женских конгреса и конференција, а такође интензивно комуницирао са револуционеркама посвећеним идејама женских права.

1919. године у чланку „Совјетска власт и положај жена“ Лењин је записао: „За две године је совјетска власт у једној од најзаосталијих земаља Европе за ослобађање жена, за њихову равноправност са 'јачим' полом учинила толико колико за 130 година нису учиниле све напредне, просвећене, 'демократске' републике света заједно“.

Он је такође сматрао да у буржоаским земљама са приватном својином „положај жена нигде на свету, ни у једној најнапреднијој земљи није постао сасвим равноправан“. И чак ни Велика Француска револуција није успела да реши ово питање, „није им пружила ни потпуну равноправност са мушкарцима по закону, ни слободу од старања и угњетавања мушкараца“.

Одељење за рад са женама при партији

Још пре револуције у бољшевичкој партији је постојала комисија за агитацију и пропаганду међу радницама и сељанкама. А 1919. године при комунистичкој партији је основано Одељење за рад међу женама, или просто Женско одељење, „за рад међу радним женама у циљу њиховог васпитања у комунистичком духу и укључивања у социјалистичку изградњу“, како пише Велика совјетска енциклопедија.

Први шеф одељења била је Инеса Арманд, сарадница (а можда и љубавница) Лењина и ватрена револуционарка. Она је организовала женске комунистичке конференције и борила се са традиционалним погледом на породицу међу женама.

На овом положају ју је 1920. године сменила Александра Колонтај, друга позната револуционарка (и прва жена министар у Русији, а касније прва жена дипломата). Она се интензивно борила за женско образовање, а такође за агитацију међу женама, за то да оне сазнају да се уређење друштва променило и да сада у земљи владају нови услови рада и нова подела посла у породици.

Главни задаци Женског одељења су били:

• Борба са неписменошћу међу женама, организација партијских школа
• Заштита права жена, издавање декрета који регулишу та права
• Пропаганда и агитација међу женама, њихово укључивање у производњу
• Оснивање делегатског покрета и женских одељења при партијским организацијама широм земље

Осим тога, Женско одељење се бавило широким спектром друштвених питања. Оно је оснивало комитете за помоћ болесним и рањеним црвеноармејцима, а за време Грађанског рата организовало пунктове за евакуацију. Жене из Одељења су се бавиле децом са улице, отварале дечје интернате, организовале јавне мензе и добровољни друштвено користан рад викендом (такозвани „суботник“). Крајем двадесетих година Женско одељење је имало већ преко 600 делегата, жена које су организовале рад одељења широм земље и учествовале у конгресима.

Под личном контролом Лењинове жене Надежде Крупске почело је објављивање специјализованих часописа: „Радница“, „Сељанка“, „Комунисткиња“. Циљ ових нових гласила био је „да раднице и сељанке укључи у борбу за комунизам и у совјетску изградњу“. Било је важно да жена постане равноправни члан друштва и раднички елемент. Више о првим совјетским женским часописима прочитајте овде. 

Сузбијање феминизма и затварање одељења

Сложено питање рада са женама изазивало је бројне спорове и унутар саме партије. Женско одељење је више пута било пред затварањем, уз предлог да се његове функције пренесу одељењу за агитацију и пропаганду. Године 1923. на XII конгресу партије, где Лењин већ није присуствовао због болести, изнета су страховања од појаве „феминистичких тенденција“.  „Ове тенденције могу допринети оснивању таквих посебних друштава која ће под заставом унапређења животног положаја жена заправо довести до одвајања женског дела радника од заједничке класне борбе“, рекао је Петар Смидович, како се наводи у транскрипту конгреса.

Међутим, тада је предложено да се жене још интензивније ангажују у партијском раду, да се ојачају женски синдикати, као и да се оснује институт комунистичких инструктора који би жене укључивали у рад и заштиту права.

У својим говорима се и Стаљин више пута бавио женским питањем, говорећи да су жене најугроженије међу радницима и да су истовремено жене половина становништва, па је зато важно да оне буду радничка резерва и да се боре за радничку класу, како би тек у том случају радничка класа извојевала победу над буржоазијом.

Међутим, крајем двадесетих година Стаљин је оценио да је „женско питање решено у потпуности и дефинитивно“ и наредио да се Женско одељење расформира. Притом су у предузећима задржани женски савети, а настављено је и одржавање конференција жена, такође и на међународном нивоу.  

1941. године основан је антифашистички Комитет совјетских жена који је наставио с радом и након рата. Његов основни задатак било је управо да страним гостима покаже каква равноправност влада у СССР-у. После рата жене, које су се бориле против фашиста раме уз раме са мушкарцима, показујући невероватну храброст, више дефинитивно нису сматране за „слабији пол“.