Мит о руској претњи – бумеранг за НАТО пакт

Анти-НАТО просведи у Подгорици.

Анти-НАТО просведи у Подгорици.

Reuters
У среду је у Бриселу одржана седница Савета Русија – НАТО, први пут после сједињења Крима са Русијом. НАТО и даље потенцира тему „руске претње“, али атлантисти покушавају да демонстрирају Европљанима како су спремни за дијалог са Русијом. У противном већ више не би било могуће сачувати атлантску солидарност.

Између Русије и НАТО-а није било контаката од пролећа 2014, када је Русија проглашена за претњу целоме свету, и атлантски војни блок је пожурио да обезбеди „заштиту од даље Путинове експанзије“. Изношена су сулуда упозорења (другачије се она не могу окарактерисати) везана за руску претњу балтичким земљама и Пољској. Та упозорења су за две године постала опште место у атлантској пропаганди.

Било је доста разумних америчких и европских политичара и аналитичара који су све време тврдили да се за дејства Русије у Украјини ипак не може рећи да су „ничим изазвана“ (забога, било је планирано само да се део историјске Русије подвргне евроинтеграцији са каснијом атлантизацијом, и баш је чудно што су се Руси толико унервозили). Ти гласови разума, међутим, нимало нису утицали на генералну линију коју је спроводио НАТО. Претња са источног крила званично је призната, и то је управо ситуација у којој је са одређеним циљем измиљена нека „чињеница“, а онда је она постала „стварност“, и то таква да већ захтева предузимање неких конкретних мера.

Зашто је Американцима био потребан мит о руској претњи балтичким земљама и Пољској? Из два разлога. Први је да се европски савезници, или боље речено вазали, приморају на придруживање политици изолације Русије. Било је неопходно да се организује велики притисак на Москву снагама читавог Запада, толико велики да Путин одустане од борбе за Украјину. У Вашингтону су наравно сви били свесни да неће бити говора о повратку Крима у Украјину, али су рачунали на то да ће се Москва, када види уједињени фронт западних земаља, помирити са губитком осталих делова Украјине.

Та очекивања су била и наивна и дрска, али је Америка ипак била љута што Русија не жели да јој препусти већ „изгубљену“ Украјину и зато је одлучила да игра „на велико“. То значи да улог у игри више није чак ни Украјина (САД су се већ крајем 2014. године незванично помириле са тим да неће успети да увуку Украјину под атлантски кишобран, и штавише, схватиле су да могу у потпуности и да је изгубе).

Можда звучи сувише помпезно, али улог у овој игри је постала сама Европа. Застрашивање сопствених европских савезника „агресијом Путина“, врло је опасна ствар. Уливајући Европљанима страх од митске опасности и истовремено их приморавајући да кидају везе са Русијом, Вашингтон се излагао ризику да исти ти Европљани постану незадовољни толиким игнорисањем њихових сопствених интереса и да добро запамте Вашингтону то понижење, па да му се касније „одуже“. Када се опруга антируске мобилизације откачи, атлантско јединство може нагло ослабити, а понегде можда и потпуно попустити.

Да ли је Вашингтон веровао у постојање руске претње источном крилу НАТО-а? Наравно да није, изузев појединих екстремно русофобски настројених личности међу неоконзервативцима. Да ли је Европа веровала америчким бајкама? Наравно да није, изузев једног дела политичке елите Пољске и балтичких земаља, што је и разумљиво. То су они људи који су углавном играли како Американци свирају, све у тежњи да некако подигну значај својих земаља на атлантској ранг-листи. Да ли је „источна претња“ одрадила свој посао? Да ли је помогла Американцима да постигну жељени циљ? Генерално гледано, није. Напротив, тај мит се њима већ враћа као бумеранг.

У првој фази је антируска хистерија стимулативно деловала на Европљане, јер ипак се водио рат на истоку Украјине, тако да је пропаганда делимично дејствовала тврдећи да је то тек први корак у инвазији Руса на запад. Стогодишња традиција приказивања Руса као претње Европи потхрањивала је општу атмосферу страха. „Путин хоће да окупира Балтик, да угрози Пољску и да дестабилизује читаву Европу“. И ни речи о томе да је управо ширење атлантске алијансе на исток изазвало раскол и рат у Украјини.

Међутим, касније је рат у Украјини углавном обустављен, Европљани су све више почели да захтевају повлачење санкција и повратак на нормалне односе са Москвом. Стеге „атлантске солидарности“ још увек приморавају европску елиту да „држи корак“, али што се даље иде све је више незадовољства, чак и јавног, чак и у редовима проатлантски настројених снага. Истовремено, практично у свим европским земљама постају све јаче снаге евроскептика. Већина њих се противи и америчком диктату и свађи са Русијом.

Идуће године се одржавају избори у Немачкој и Француској, кључним европским земљама. Тада ће чак и проатлантски настројени политичари бити приморани да покажу бирачима како се брину о националним интересима. Већина бирача сматра да конфликт са Русијом не одговара тим интересима, и да је већ доста марионетске послушности Американцима.

Ово утолико пре што и сама Америка годину дана отворено покушава да постигне договор са Русијом у оним сферама где сматра да се њихови национали интереси подударају, а то су пре свега Иран и Сирија. Европљани се због тога осећају преварено и сада никакво подсећање на „претњу са Истока“ више нема ефекта, чак ни на нивоу пропаганде. Са друге стране, САД већ више не могу да се зауставе у експлоатацији „руског фактора“ и да га користе само у информационом рату. Време је да се пређе са речи на дела и да се покаже брига о безбедности Европе.

То је и учињено. У Варшави је донета олука о размештању четири батаљона НАТО-а у балтичким земљама и Пољској. Са чисто војног гледишта та одлука нема никаквог значаја. Чак и када би Русија померила памећу и напала те земље, јасно је да неколико хиљада војника НАТО-а не би могли пружити никакав озбиљан отпор. У питању је, дакле, чисто пропагандистички гест: „ето видите, ми бранимо источно крило”. Зар од Русије? „Да, ви ваљда схватате колико је она по природи агресивна“. Међутим, испоставља се да нико, осим отворених русофоба, не верује у жељу Русије да нападне највећи војни блок на свету.

И што је још горе, у то не верује ни сама Америка. А врло вероватна победа Доналда Трампа у новембру може резултирати преиспитивањем америчке политике у погледу Украјине. То не значи да ће нови председник „вратити“ Украјину Русији, али он је више пута изјавио да је то европски проблем, тј. да га сами Европљани морају решавати са Русима.

Јасно је како ће Европа решити тај проблем, ако само претпоставимо да ће јој бити дозвољено самостално договарање са Москвом о будућности Украјине. У том случају ће Украјина остати да „виси“, тј. биће „ничија земља“, неутрална територија. Поред тога, Трампова победа ће сама по себи бити веома јак ударац за онај део украјинске елите који се оријентисао на подгревање конфронтације између Запада и Русије, и самим тим ће проузроковати преформатирање власти у Кијеву.

„Источна претња“ није одрадила свој посао и у другом крајње важном питању за атлантисте – у раду на успостављању Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства. Споразум о стварању „економског НАТО-а“ требало је да буде потписан до краја ове године, али већ сада је јасно да се то неће догодити. Став Француске и делимично Немачке довео је до тога да је нова фаза глобализације (кроз трговинско-економску интеграцију двеју обала Атлантика под англосаксонским условима), у најмању руку одложена.

Будућност после избора и у Старом и у Новом свету сада изгледа далеко мање „проатлантски”. Националне елите покушавају да се реванширају глобалистичким снагама, и велика је вероватноћа да ће им у наредној години то поћи за руком. Тачно је да тај реванш може бити привремен, али у сваком случају ће он донети врло озбиљна искушења атлантском блоку.

У тим условима најбоља тактика Русије у односима са атлантистима јесте да сачека, јер унутрашње противречности у западном табору непрекидно расту и време заиста ради за Русе. Ако Русија буде подржавала национално оријентисане снаге у земљама Европске уније, ако буде сарађивала са различитим западним земљама на билатералној основи и играла на глобалној шаховској табли на страни наднационалне англосаксонске елите, она ће тиме доследно ојачати своје позиције.

С обзиром на то у којој мери је Русија слабија у институционалном, државном, финансијском и економском смислу, и колико су биле лошије њене почетне позиције у конфронтацији са атлантским стратезима, може се рећи да су руске фигуре на глобалној шаховској табли врло добро распоређене.

Петар Акопов је колумниста листа „Взгляд“.

Оригиналну верзију чланка прочитајте овде

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“