Језик је прво са чиме се суочи сваки странац када дође у другу земљу. Руски и српски језик су веома блиски и слични, али је ипак било неколико потешкоћа у превођењу за које Џон каже да су „забавне“. Познато је, наиме, да једна иста реч у сродним језицима често има потпуно различита значења. На пример, српски израз „опасан пас“ није проблем за људе који говоре руски, али су зато речи „позориште“ или „понос“ право изненађење, јер Русима ни на крај памети неће пасти шта те речи заиста значе, будући да оне у руском језику имају сасвим другачије значење (руска реч „позорище“ значи срамота, а „понос“ значи пролив). Излазећи из тоалета Џон се нашалио: „Ми овде нисмо мушкарци, него мушки!“ (руска реч „мушки“ значи мушице). Највише га је зачудило српско „печење“, јер то уопште није оно што значи руска реч „печенье“ (кекс).
Српска кухиња
На опленачкој берби грожђа у Тополи Џон је био фасциниран обиљем свакојаких варијација јела од меса. Са одушевљем је пробао печено прасе и ајвар, научио је да прави пребранац и месо испод сача, и рекао да га уопште не чуди што међународна брза храна (fast food) није много популарна у Србији јер се ниједан бургер не може упоредити са невероватно укусном српском пљескавицом! „Улична храна је толико јефтина и укусна да човек само једе, и једе, и не може да се заустави!“ Џон је изјавио да је ради такве хране спреман чак и да се одрекне свог момачког начина живота! Поред тога, по његовим речима, у Србији је вино „опојног укуса“.
Београд, Дрвенград и кањон реке Увац
Џон је мислио да је Београд веома сив и мрачан град, али је променио своје мишљење после шетње по земунским уличицама, Кнез Михаиловој и Калемегдану, и после прелепих призора Саве и Дунава.
Џон није могао заобићи ни Дрвенград. Пролазећи поред тамошњег „градског затвора“ Ворену је пало на памет да само у измишљеном свету овог српског градића Џорџ Буш и Хавијер Солана могу бити иза решетака. И док „злочинци“ овде седе у затвору, улице носе имена људи које Кустурица веома поштује. На пример, Улица Никите Михалкова – једног од највећих руских редитеља и великог Кустуричиног пријатеља. Он је чест гост на Мећавнику. Михалков је Кустурици поклонио ретро „Волгу“ која је сада један од експоната Дрвенграда.
Касније је Џон посетио фантастично леп кањон реке Увац. „Доспео сам у праву бајку. Мислим да је ово Нарнија“, каже он. „Погледајте само те вијуге! […] Као да река плеше! Кажу да вода увек бира најкраћи пут од тачке А до тачке Б. Али овде она ужива у свом кретању и не жели да оде са тог места. И ја [њу] разумем, јер је [овде] веома лепо“.
Срби као народ
Највише лепих речи водитељ је посветио Србима као народу. Он је за њих рекао да су веома лепи и позитивни људи, који умеју да се радују обичним стварима: „Овде је увек весело, скоро сваке недеље је празник“. Практично сваки градић у Србији има свој сезонски празник. Зато Џон саветује да се пре одласка у Србију проучи календар, пошто постоји празник тикава, фестивал малине, кобасицијада, карневал бродова, парада фијакера...
Џона је веома дирнуо срдачан однос Срба према Русима и Русији, као и израз „нас и Руса 200 милиона, а без Руса пола камиона“. „У свим временима је управо Русија журила на помоћ овом словенском народу. […] Малој и поносној Србији је било важно да зна и осећа да има тако моћног старијег брата […] Љубав Срба према Русима је заиста јединствена“. Џон је истакао да су многа здања у центру Београда пројектовале руске архитекте, да је најбољи хотел у Београду леп „као у бајци“ и зове се „Москва“, а стари храм у Тополи, где су сахрањени српски цареви, осликали су најбољи руски мајстори.
Узгред, с обзиром да Џон одлично говори руски, Срби су често мислили да је он Рус, тако да је појео доста бесплатних пљескавица.
Џон је и сам признао да је због стереотипа који су му усађени од малена очекивао мрачну атмосферу у Србији: „Моја Енглеска је, нажалост, била умешана у ужасне догађаје везане за Србију. Због тога нисам знао шта да очекујем од овог путовања. Међутим, с обзиром да сам практично био свуда представљен као Рус, може се рећи да је све прошло изванредно добро“.