Чукотка је најудаљенији регион Русије у којем почиње нови дан, како је поетски описују новинари. Управо овде пролази датумска граница, а казаљка показује 9 сати више него у Москви. Али време овде протиче сасвим другачије, посебно за оне који су стигли из великих градова и навикли су да праве планове.
Већ смо говорили о томе како се живи у престоници Чукотке, граду Анадиру, најскупљем у земљи. Такође смо вам скренули пажњу на староседелачке народе у националним насељима. Погледате ли карту, може вам се учинити да насеља у региону нису толико удаљена међу собом. Између градова Певек и Билибино је, на пример, 240 километара. Можете ли да замислите да ће вам за прелазак ове раздаљине бити потребно недељу дана или чак две? Али, може се десити да је пређете и за само два сата или за три дана. То не зависи од вас.
Чукотско полуострво је огромна територија величине неколико европских земаља, на којој живи само 50 хиљада људи. Већи део тог пространства заузима бескрајна тундра, испресецана високим брдима. Путева има само у насељима, а од једног до другог можете стићи хеликоптером или теренским возилом (овде ћете наћи преглед локалног саобраћаја). Колико времена ће вам за то бити потребно не одлучујете ви, него временски услови. А они на Чукотки могу бити врло ћудљиви.
На пример, у месту из којег полазите и у месту куда сте се упутили време је ведро и без ветра, али ипак нема летова, јер између њих влада страшна вејавица и магла. Погледате време напољу, погледате сајтове аеродрома и не схватате зашто авиони не лете. А понекад ћете на лет морати да чекате не један или дна дана, него више недеља.
„Сваки пут када дођете на аеродром, очекује вас игра на тему: полетећете – нећете полетети“, каже Ана из Анадира. „На лет не можете да се пријавите телефоном, морате бити на лицу места. Тако да људи стоје поред благајне читав радни дан у нади да ће данас имати среће! И то може да потраје недељу дана и више.“
О Певеку, најсевернијем граду у Русији, становници пишу овако: „Одлагање летова је свакодневна појава. Пре него што кренете на аеродром позовите информације, вероватно је лет отказан и не треба ни да полазите.“
Руси који живе у централним и јужним деловима земље навикли су да купују карте за авион онлајн кад год им је потребно, шест месеци унапред или неколико сати пре лета. Осим тога, они могу да бирају којом ће авио-компанијом да путују. У овом региону ништа слично се не може очекивати.
Саобраћа само пар авио-компанија, а ако се деси да карте дају у продају месец дана унапред, одмах су разграбљене. Такође, овде се може видети феномен пријаве на листу за укрцавање на дан лета. Иста ситуација је са копненим саобраћајем.
„Имају таксије, а то су моторне санке“, каже алтајски путник Алексеј Котељников, који се и сам суочио са дугим чекањима превоза током своје експедиције. „Био сам сведок када је један тамошњи житељ наговарао другог да га одвезе до села удаљеног 250 километара. Био је спреман да плати 60 хиљада (око 1.000 долара), а таксиста није пристао због прениске цене.“
Али то не значи да тамошњи људи никуда не путују. Они су просто навикли и умеју да чекају. Схватају да је бесмислено тркати се са временом.
„Већ два дана касније (ако се не налазите у граду) престаћете да бројите дане у недељи, они вам неће бити потребни“, пише туристички водич из Анадира Јавгениј Басов на свом блогу и препоручује посетиоцима да за путовање по овом региону издвоје више „класичног механичког времена“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
