Као и свуда у свету, у Русији се престоница обично не доживљава као типичан град који може да представи читаву земљу. Ипак, многи као „најрускији” град наводе Москву. Додуше, знатно мање познат у иностранству град Суздаљ заузима друго место. Овај мали, пријатни градић са по једним манастиром и црквом на сваком ћошку, са дрвеним кућама и изрезбареним прозорским оквирима је заиста нешто посебно!
Међу осталим одговорима на ово питање вреди споменути и следеће руске градове:
Неки испитаници су чак одбили да одговоре на ово питање, сматрајући да праву Русију не чине градови, него села. Ово је списак најлепших руских села, ако вас та тема интересује.
Испоставило се да наши уредници сматрају да су блини или руске палачинке најтипичнија руска храна. Већину Руса они подсећају на доручак из детињства. Могу бити пуњени сваком врстом надева, слатким или сланим: од кавијара и димљеног лососа до павлаке, кондензованог млека, џемова и какао кремова. Ако желите да направите палачинке према традиционалном руском рецепту, испробајте наш предлог!
Можда ћете се изненадити што се Руси нису одлучили за боршч. Али, он је заузео почасно друго место. А на трећем се нашао шчи, чорба од купуса или зеља, нешто слично боршчу, али без цвекле. Заправо, Руси једу доста чорби и супа и оне им обично недостају када дуже време проведу у иностранству, јер, минестроне не сматрамо за праву супу.
Међу преосталим популарним одговорима су кисели краставци (заправо, све укишењено је омиљено), харинга под бундом (популарна салата са мајонезом која се припрема у празничним приликама), пељмени и вареники (нешто налик на равиоле). А, наравно, ту је и кавијар!
Овде је резултат нерешен. „Авос” је руска реч коју је тешко превести. То је метафора за веровање у срећу и судбину. Каже се: „он се узда у авос”, а то значи да ради нешто без много труда, без припреме, рачунајући на успех. Тако обично раде Руси.
„Давај” је још једна занимљива реч. Преводи се као „хајде”, али може се употребити у скоро свакој животној ситуацији! А ако научите како се ова реч правилно користи, задивићете руске пријатеље.
Мада Руси можда изгледају грубо и непријатно на први поглед и никада се не осмехују непознатима (овде објашњавамо зашто је тако)... они се заправо само не претварају да су нешто што нису. Када упознате неког Руса и ако имате среће да се са њим спријатељите, будите сигурни да ће вам отворити душу, са њим ћете моћи отворено да разговарате и да делите своје мисли и осећања о свему.
Поред искрености, запослени у Russia Beyond сматрају да Русе красе и следеће особине: довитљивост, храброст, поштење, отвореност, нежност, способност да помажу и дају и последње што имају, стрпљење, гостољубивост, срдачност... као што видите, скромност се не налази на листи.
Неки људи су такође споменули слободу, али не у смислу, на пример, отвореног испољавања сексуалности или отвореног протестовања због нечега пред парламентом, већ пре у смислу унутрашње слободе да се буде свој и да се не осећају ограничења.
А ево занимљивог становишта једног од наших уредника о контроверзној руској природи: „Руси имају огроман емотивни потенцијал који не знају како на здрав начин да испоље. Ми много волимо и маримо за друге, чак и када би било боље да нас није брига. А с обзиром да је испољавање емоција нека врста табуа код нас (схвата се као слабост), ми то потискујемо и гурамо испод тепиха. Осећања? Која осећања? Никад чуо.”
Док се осећање среће нашло на самом дну листе, јер га је споменуо само један члан наше редакције, очајање, туга, меланхолија и непреводива руска „тоска” избили су у први план. Ми умемо да патимо и без посебног разлога... Само погледајте кроз прозор.. свуда наоколо је туга.
У шали то описујемо овако: Питајте било кога ван Русије „Како си?” и добићете одговор: „Добро, а како си ти?” У Русији ћемо, међутим, ово питање искористити као прилику да кажемо све што нас мучи... знате, ми волимо да се жалимо на живот... Али, искрено, такође волимо да се смејемо животу и себи самима!
„Зашто се не отарасиш ових сломљених крхотина огледала/старе кутије од бомбона/картонске кутије од електричног уређаја...” - „Јер ми сутра може затребати!”
То је стара навика коју смо наследили из совјетских времена. Али, страх да ћемо бацити нешто што би сутра могло да нам затреба је заиста типична за нас. А, наравно, обично ту ствар никада не употребимо, већ је само чувамо на тераси заједно са гомилом других непотрепштина.
У исто време претерано водимо рачуна о новим стварима. Неки од нас чувају даљински управљач за телевизор у пластичном омоту или шијемо специјални покривач за кауч како се не би испрљао или, не дај Боже, оштетио.
Још један занимљив одговор на ово питање је „испијање чаја по цео дан”. Да, заиста, чај је наша главна храна, реч, особина, осећање и навика.
Веровање у судбину и у „авос” типично је за Русе. Шта год да се деси, волимо да кажемо: тако је најбоље. Када се јунак из филма „Иронија судбине” Жења Лукашин напије и пријатељи га грешком на новогодишње вече пошаљу у Санкт Петербург, док га вољена сама чека код куће... чак и овакав случај свима доноси срећу (скоро свима).
Овај филм Руси гледају сваке године и надају се да ће им судбина послати срећу.
Други филмови које вреди споменути на овом месту су: „Официри”, „Сибирски берберин”, „Љубав и голубови”, „Иван Васиљевич: Повратак у будућност”, „Брат”... А овде ћете пронаћи листу најбољих руских и совјетских филмова о рату.
У њој ћете пронаћи све: љубав, пријатељство, породичне односе, рат, тугу и размишљања о смислу људског постојања. А ту је и Лав Толстој... свако представљање је излишно.
Али, ако сте већ добар познавалац руске књижевности, наши уредници сматрају да би вам се свиделе и следеће књиге: „Очеви и синови” Ивана Тургењева, „Белкинове приче” Александра Пушкина, „Браћа Карамазови” Фјодора Достојевског, „Један дан из живота Ивана Денисовича” Александра Солжењицина, па чак и „Записи младог лекара” Михаила Булгакова.
Ту се вероватно крије суштина руске лењости. Ова изрека вам поручује да не журите, јер се увек можете вратити послу.
Овде сазнајте и за друге омиљене руске изреке.
Вероватно вас занима шта то значи. Гест који писац Георгиј Манајев показује на снимку је знак за пијанчење. Порекло овог геста је занимљива историјска прича везана за Петра Великог. Сазнајте више о томе и погледајте још неке омиљене руске гестове!
Као што се могло и очекивати, наша мала анкета показује да је то руски председник Владимир Путин.
Међутим, неке колеге су се одлучиле и за Александра Пушкина, Јурија Гагарина и Лава Толстоја. А кога бисте ви изабрали?
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
