Здање националног театра у центру Београда у вечерњим часовима блиставо осветљено, у полумраку гледалишта и разбукталим одблесцима на позлаћеним гипсаним украсима и канделабрима чува дело великог руског сликара Степана Фјодоровича Колесникова чији је живот на чудесан начин испреплетан са Србијом.
Потекао је са села, рођен је код Славјаносербска (близу данашњег Луганска). Мало је познато да је у Русији до 1882. године постојао такав срез чији је главни град био Славјаносербск. Таленат младог сликара указао се у пуном светлу на Шестој сверуској индустријској и уметничкој изложби која је одржана под покровитељством Николаја Другог у Нижњем Новгороду.
Википедија
Поводом овог великог догађаја у Русији је у рад пуштен први електрични трамвај, као и жичана железница која је превозила путнике из нижих у више делове града, изграђени су хотели, и берзе. После ове изложбе Степан Колесников добио је стипендију која му је омогућила да се упише у Уметничку школу у Одеси, најбољу у то време. Она данас носи име Митрофана Грекова, друга и колеге Степана Колесникова, коме је овај, иначе, преотео своју будућу супругу. Са њом је 1919. побегао у Грчку, одакле се упутио у Србију. Тада је Колесников већ био признати, угледни руски сликар.
Музеј уметности у Петрозаводску, Карелија
Колесников је имао истанчани осећај за природу која је са његових слика „проговарала“. Платна са топлим дахом трулежи јесењег лишћа смењују пејзажи нахереног сеоца окованог плавичастим сумраком шкрипавог мраза у чијој се тишини разлеже звоњава са беле камене црквице...Имао је несвакидашњи дар да уочи и умео мајсторски да пренесе на платно игру светлости и сенки. Критичари га нису узалуд још на почетку каријере прозвали „Паганинијем храстових грана“. Потицао је из обичне породице и волео је да слика сељане, њихову свакодневицу испуњену домаћим пословима и ретким празницима и тренуцима трудбеничке среће. Лица његових јунака каткад је тешко је разумети, али су зато позе у којима су дочарани довољно речите. Погрбљени старац једва вуче ноге у исцепаним изношеним ваљенкама, млада снаша са шареним шалом у богатом сарафану грациозно ходи на вашар, сељани се достојанствено припремају за вече и са платна као да допире тихи жамор који смењује шапат молитве уз звоњаву звона.
Државни музеј уметности у Нижњем Новгороду
Уштеђевина коју је донео из Русије била је довољна да 1920. године купи кућу преко пута парка Јевремовац у центру Београда у данашњој улици Деспота Стефана. Славни руски уметник већ 1922. приредио је самосталну изложбу у српској престоници и задобио покровитељство српске аристократије. Триптих на чијој је левој страни била приказана Русија под бољшевицима, на десној Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а у центру будуће васкрснуће словенства, публику није оставио равнодушном. Колесников је добио наруџбину да ослика таваницу националног театра.
Плаво небо у пролећним нијансама, прозрачни облаци, летеће фигуре, сликар је остао доследан свом стилу, мада класична античка тема Талије на квадриги никако није била нешто за њега карактеристично. О томе је писао и свом учитељу Иљи Рјепину, на шта му овај одушевљено одговара: „Са великим нестрпљењем очекујем фотографије ваших огромних радова. Знам вас само као пејзажисту и увек сам се дивио необичној лепоти ваших сивих, ветром опустошених грана. И одједном појављујете се са таваницом опере, на 80 квадрата. Забога шаљите ми што пре копије, у било ком облику, схватићу суштину и чекаћу их као хришћанин чуда“.
Музеј уметности у Петрозаводску, Карелија
Слике овог уметника красиле су краљевски двор, хотел Палас, ентеријер Извозне банке. Степан Фјодорович такође је осликавао српске и македонске цркве, а 1927. године урадио је по сећању лик Цара-страстотерпеца у српском манастиру Светог Наума на Охридском језеру. Степан Колесников волео је Русију и ту љубав је делио са српским поштоваоцима свог талента.
У писму свом учитељу Рјепину он пише: „Mиљеник сам у земљи нама веома блиског народа, Срба. Радим веома много и само у том раду који волим налазим олакшање и привремено заборавим своју тешку болест – безмерну носталгију према отаџбини...“
Живот је завршио трагично, растао се са женом, која је две године касније после тешке болести умрла, син се убио, ћерка је побегла из земље у страху од комуниста, а он био сломљен паркинсоновом болешћу и одлуком власти да префарба таваницу Народног позоришта. Преминуо је у мају 1955. године, у једно од најлепших годишњих доба у Београду, када српску престоницу обавијају мирисни облаци процветалог дрвећа које је он толико волео да слика. Сахрањен је на Новом гробљу у истој гробници са својом другом женом која га је надживела једанаест година.
Ирина Антанасијевић
Таваница у Народном позоришту са које је после 30 година скинута фарба реконструисана је 1989. године према оригиналним схемама Степана Колесникова. Његова Талија на квадриги поново тријумфално лети изнад гледaлишта српског националног театра.